Allahimanet

Tog dana sam zbog jednog posla žureći navratio u jednu sarajevsku školu. Obavio sam što sam trebao i krenuo dalje, ali me nastavnica s kojom sam surađivao zamolila:

„Možete li samo malo navratiti u razred u koji sad idem, bar da Vas djeca vide? Oni su već osmaši, ali ranije su čitali Vašu knjigu i znam da bi se radovali susretu.“

Mada sam žurio, odvojio sam pet-šest minuta za taj susret, jer na druženje s djecom me ne treba nikada mnogo nagovarati. Nastavnica me predstavila, ja sam im ispričao nekoliko rečenica, izgovorio par pjesmica i to je bilo to. Prije nego što su se djeca i snašla i počela postavljati pitanja, ja sam već bio na vratima, mahnuo im i rekao: „Doviđenja!“ Dok sam za sobom zatvarao vrata, okrenut prema razredu, nakon gromoglasnog odgovora: „Doviđenja!“, začulo si i jedno: „Allahimanet!“. To je bilo zadnje što sam čuo prije nego što sam zatvorio vrata, glas nekog dječaka, a uz to sam i vidio naglu promjenu na nastavničinom licu, neku bolnu grimasu. Čim sam zatvorio vrata, u jednoj sekundi u glavi mi se rojilo stotinu misli.

Znam kako se ponašaju djeca, pogotovo pubertetlije. Taj dječak se, pretpostavljam, želio nekako istaći, a nije lako u cijelom razredu biti drukčiji, bolji. U tom trenutku njemu je palo na pamet da se tako izdvoji, da bude poseban, ne razmišljajući mnogo o tome je li način primjeren. To što je učinio ne znači ništa posebno, i on nije učinio nikakvo zlodjelo, osim što mi je na drugi način poželio da me Bog čuva, ali u rovitim vremenima i sredinama neki ljudi to pogrešno shvate, a ima i onih koji to zlonamjerno koriste za neke svoje ratove i obračune. Shvatio sam da nije dobro da se sve tako završi, jer mi se činilo da će im nastavnica, sudeći po njenom izrazu na licu, sad „održati predavanje“; tog dječaka možda i kazniti, i od moje dobre namjere će se napraviti problem, a moj dolazak će se pamtiti po problemu. Sve mi je to prošlo kroz glavu u toj samo jednoj sekundi, zaključio sam da tako ne smije ostati. Ponovo sam otvorio vrata, visoko podigao ruku i mahnuo im uz pozdrav i osmijeh: „Allahimanet!“. Svi su uz osmijeh ponovili: „Allahimanet!“, i nastavnica se nasmijala, a ja sam ponovo zatvorio vrata i otišao.

Nakon mjesec dana sam ponovo navratio u tu školu zbog onog istog posla, a direktor škole me dočekao sa širokim osmijehom: „Pa dobro, šta ste to vi uradili, čime ste omađijali djecu?! Oni još uvijek o Vama pričaju!“ Čini se da mi je to pomoglo i na poslovnom planu, jer i posao smo u trenu završili.

Eto, nekad se od malog, sitnog, nekada i nikakvog problemčića napravi veliki, pravi problem. A nekad se od isto takvog nikakvog problema može napraviti dobro, mogu se čak i riješiti neki drugi problemi. Na nama je da izaberemo varijantu.