Sramota

„Čega se pametan stidi, time se budala ponosi“, kaže narodna mudrost. A ima slučajeva u kojima se ljudi zastide nečega što se drugima i ne čini baš kao neka sramota.

Ta uvjerenost u svoju grešku, sramotu, zna biti toliko jaka da čovjek rizikuje i vlastiti život, samo da bi se spasio bruke. Eto, jedan mi mladić priča kako je jednom na moru ronio s maskom tako da nije ni primijetio da ga je struja odnijela mnogo dalje od obale nego što je namjeravao otići. Tek kad mu je traka od maske pukla i maska pala na dno mora, već dosta duboko, pogledao je gdje je i zaprepastio se kad je vidio koliko je daleko. Pokušao je plivati nazad, ali išao je protiv struje pa se kretao sporije nego u suprotnom smjeru. Naišao je jedan čamac, ali mladić nije tražio pomoć jer ga je bilo sramota priznati da je pogriješio i zato se našao u opasnosti. Kad je čamac otišao daleko, mladić je shvatio da nema više snage i da će se utopiti. Kaže da je bio ljut na sebe jer je shvatio da će se utopiti samo zbog toga što se sramio svoje greške. Već je bio na ivici svijesti kad je nekim čudom naišao drugi čamac i spasio ga.

A i ja sam doživio nešto slično s jednim kolegom. Kao studenti smo logorovali na Boračkom jezeru, a na suprotnoj strani, dijagonalno, kampirali su nizozemski turisti među kojima je bilo i nekoliko djevojaka. Moj kolega me zamolio da pođem s njim do tog kampa, da ne ide sam. Prihvatio sam, a bilo nam je zanimljivije otplivati tamo oko 800 metara nego ići okolo pješke.  Za nas to nije bio nikakav napor, bili smo dobri plivači i sportaši od glave do pete. On je uz to bio i prvoligaški natjecatelj, pun snage. Krenuli smo, ali jedva što smo došli do pola jezera, moj kolega je naglo onemoćao. Ko zna kako se to i zašto dogodilo, to nam ni kasnije nije bilo jasno?! Tražio je da malo usporimo. Nedaleko je bio jedan kajakaš u čamcu i ja sam ga htio pozvati da se uhvatimo za čamac i da nas dovuče do obale, ali moj kolega to nije nipošto želio. Bilo ga je sram da njega, „takvoga momčinu, dovlači čamac na obalu kao neku kladu.“ Mene je samo molio da ga ne napustim. Ja sam ga uvjeravao da ga nipošto neću napustiti, a pribojavao sam se da me u strahu ne ščepa onako jak i da obojica ne nastradamo. Okrenuo sam se da plivam prsno, a on je iza mene stavio ruke na moja ramena i tako se držao. Išli smo prema obali ali mnogo sporije nego da smo normalno kraulali. Nakon dvije-tri minute on se oporavio i do obale smo normalno doplivali. Molio me da nikome od kolega ne pričam „njegovu sramotu“.

Mogu samo zamisliti koliko je ljudi stvarno izgubilo život iz ovako banalnih razloga, ali o tome nema ko pričati jer svjedoka nema. Mnogi bi rekli – zbog gluposti. Zaista, kakva je to sramota ako čovjeku nekada u organizmu nešto zataji, ponestane mu snage, ili ako nešto previdi, pogrešno procijeni? Ali eto, što je nekima sitnica, nekima je ogromno.

Ima, opet, ljudi za koje ne postoji sramota. Oni sebi dozvoljavaju sve, za svaku glupost, drskost, prevaru, bezobrazluk koji naprave, oni imaju opravdanje i ne pada im na pamet ni da se zacrvene. Oni bi, možda, prije rizikovali život nego se ispričali.

Ipak, to su samo dvije krajnosti ljudskih karaktera. Većina ih je između njih. I dobro je što je tako…