Kako se odnositi prema detetu koje je počelo da se bavi sportom i kako mu biti adekvatna podrška? Odnos roditelj-dete u sportu je izuzetno važan za pravilan razvoj deteta.
Granica za početak bavljenja sportom je sve niža i većina dece se pre polaska u školu prvi put susretne sa nekim oblikom sportskih aktivnosti. Nesumnjivo je da je bavljenje fizičkom aktivnošću nezamenljivo za pravilan razvoj mladog organizma, ali se na dečijim sportskim terenima često mogu videti slike koje nisu prihvatljive ni za sportske priredbe odraslih, a kamoli dece. Ovaj članak ima za cilj da ukaže na pravilan odnos roditelj-dete u sportu.
Motivi za bavljenje sportom su višestruki i kreću se od želje da se bude jak i snažan, popularan, pa do materijalnih pobuda. Svaki dan sa TV ekrana javnost se zasipa vestima o uspehu sportista, a deca se najprije ugledaju na svoje idole. Sportom, kao društvenim fenomenom, bavi se i posebna grana nauke – sociologija sporta.
Kako se odnositi prema detetu kada počne da se bavi sportom?
Na samom početku roditelji su detetu velika podrška. Zbog ovoga u mnogim sportskim klubovima roditeljima je omogućeno prisustvo na treningu. Deca, naročito ona koja nisu imala priliku da borave u grupi osoba koje ne poznaju, vole kada su roditelji prisutni na treningu. Prisustvo roditelja im je podstrek da budu što bolji, a i pruža im psihološku sigurnost, jer znaju da je roditelj, kao zaštitnik, uvek tu. Međutim, jedan od ciljeva bavljenja sportom je i socijalizacija, pa bi roditelji u razgovoru sa detetom i trenerom trebalo da podstaknu dete da se što bolje uklopi u kolektiv. To se može postići tako što će se sa detetom “dogovoriti” da “mama ili tata izađu na kratko iz sale zbog obaveza, ali će se vratiti brzo”. Obećanje treba ispuniti i dete će steći poverenje. Nekoliko takvih situacija će učiniti da se dete navikne na odsustvo roditelja sa treninga i na kolektiv kao nešto normalno, pa je moguće dete dovesti na trening i doći po njega na kraju. Period prilagođavanja je, ipak, individualan i nekome će trebati manje vremena, a nekome više.
Sastavni deo sporta su i takmičenja, koja opet predstavljaju stres za dečju psihu. Sa prvim takmičenjima dolaze i putovanja van mesta življenja pa je, ako je moguće, preporučljivo prisustvo roditelja u publici. U praksi se često dešava da roditelji organizuju da sami voze dijete na takmičenja, pa je ovo moguće ispuniti. Većina dece će se potruditi da pruži što bolji nastup ako ga iz publike posmatra neko od roditelja.
Ružna strana dečjeg sporta
Iako sport treba da donosi lepe trenutke, da uči pojedinca kako da pobedi ili izgubi, dečji sport sadrži i neke neprijatnosti, koje ne bi trebalo da se dešavaju ni na takmičenjima seniorskih selekcija. Roditelji često podstiču svoje dete na neprimeren način. Usađuju mu neke vrednosti koje sportista ne bi trebalo da ima. Nije retka slika i da nasrnu na trenera ili sudiju. Ako je dete imalo loš nastup, nije preporučljivo vikati na njega. Poraz na takmičenju je sam po sebi dovoljan stres. Umesto toga, treba ga utešiti, objasniti mu da su i porazi sastavni deo sporta. Porazgovarati s detetom šta bi moglo da se uradi, a da se sledeći put ne ponovi loš nastup.
Još jedna ružna strana dečjeg sporta je i ta da se kroz dete gleda kao na izlaz iz teške materijalne situacije ili kao na ostvarenje sopstvenih neispunjenih želja. Dete ne treba pritiskati niti prisiljavati, treba mu biti podrška i podstrek, nikako mu ne treba nametati lične neostvarene snove!
Samo i jedino zdrav odnos prema detetu će učiniti da se ono pravilno razvija u zdravog odraslog individualca!