Tako sam mislio

Kad mi je prijatelj rekao da mi je auto kao zmaj i pri tom namignuo, mislio sam da mi se ruga. „A kakav mi je to prijatelj koji mi se ruga?“, pomislio sam.

Mislio sam kako zbog nečega hoće da mi napakosti, da me uvrijedi, ali nisam se mogao sjetiti zbog čega? Šta on to misli da sam mogao uraditi što ga je toliko naljutilo da mi ovako omalovažava auto, a zna koliko mi to smeta? On zna šta ja mislim o omalovažavanju bilo koga ili čega i misli da će me tako najviše uzrujati, a ovamo se pravi nevješt, i ako ja planem, on će se praviti kako nije mislio ništa loše, da se samo mislio malo našaliti. Misli da će me preveslati jer misli da ja ne znam šta on misli.

Mislim kako da mu doskočim, a da on ne pomisli odmah da je to to, osveta, nego da misli da ja ništa nisam skontao. Onda mu kažem da je njegov auto kao avion, a pri tom namignem još naglašenije nego on meni, pa neka sad on malo misli šta sam mu mislio reći. A on me pogleda iznenađeno i vidim kako misli da sam nešto ljut na njega jer mislim da je on nešto pogrešno mislio, ali se ne može sjetiti šta, kada i gdje. On misli da ja mislim da je uradio nešto što nije uradio. Ne reče ništa, samo opet namignu jer, vjerujem, misli da mu je bolje ništa ne reći konkretno, nego ovako, migom uzvratiti, a to se može svakako protumačiti. Ne zna on da ja znam šta on misli, da ga čitam kao Bukvar, i da mu je bolje da malo misli kao će se iz svega izvući; da razmisli o tome šta ja mislim u takvoj situaciji.

Mislio sam onda da mu odmah otkrijem karte i kažem mu šta mislim o tom njegovom neprimjerenom potezu, ali znam da bi on mislio da mislim da sam prekardašio pa se sad mislim opravdati. Mislim da on misli da bi to bio znak moje slabosti, a to  mu ne smijem dozvoliti. I mislim da sam dobro postupio, jer on prvi progovori. Kaže: „Šta, to i kod tebe…?“, pa opet namignu. Mislim se, šta li misli pod onim „i kod tebe“? Ne mogu dokučiti šta je mislio time reći pa pomislih kako je najbolje priupitati ga: „Kako to misliš – i kod tebe?“ i, naravno, opet namignem. „Mislio sam kao kod mene, ovi očni tikovi. Neki me vjetar išibao, šta li, pa mi se gornji desni kapak ne smiruje, stalno se trza i izgleda da namjerno namigujem, pa sam mislio da si možda i ti…“ „A, to! Jest, vala, i meni se isto desilo!“, pa opet namignuh, da budem uvjerljiviji.

Mislio sam da mi se ruga, ali nisam bio u pravu. Mislim da je dobro što mu nisam rekao šta sam mislio, jer ko zna šta bi on o meni tada mislio? Možda bi mislio isto ono što i ja mislim o njemu? U stvari, mislim da on stvarno i misli o meni isto što i ja mislim o njemu. Mislim da o mnogo-čemu mislimo isto. Zato, valjda, i jesmo prijatelji? I, na kraju, mislim da nije uvijek dobro kada govorim i pokazujem ono što mislim. Ni onda kada mislim da dobro mislim. Možda i tada mislim pogrešno. Ma, mislim da je najbolje kad nikako ne mislim…