Ono što se nevoljno radi, obično se ne uradi kako valja. Ili se ne uradi do kraja. Ili se uradi tako da kasnije korekcije traže više posla i truda nego što bi ga trebalo uložiti za cijeli posao kad se ima volje.
Jednom sam gledao jednog momka kako bezvoljno radi. Trebao je prebrati neke dijelove i ispravne bacati u jedan kontejner, a neispravne u drugi. To se sve moglo uraditi za pola sata, ali on je ostao cijeli radni dan i ne bi završio posao da mu drugi mladić nije pomogao. Ovaj bezvoljni radnik je lagano uzimao u ruku jedan premet, pa ga prevrtao i okretao u rukama, zastajao, gledao negdje okolo, onda se ponovo okretao poslu i tek u neko doba bacio predmet u jedan od kontejnera. Onda bi zamišljeno zurio odsutno u neodređenom pravcu, pa bi se nanovo sjetio posla i uzeo predmet u ruke, a onda se sve ponavljalo kao u kakvom usporenom filmu. Ja sam slučajno bio u blizini i povremeno bacao pogled na ovog „udarnika“, ali nisam mogao izdržati dugo. Njegovo razvlačenje posla je bilo toliko iritantno i naporno za gledati da sam zaključio da mi je bolje okrenuti se na drugu stranu.
Ne znam je li uvijek ovaj momak ovako „vrijedan“ ili je samo imao takav dan, ali jasno mi je da s toliko bezvoljnosti od njega niko nema velike radne koristi. A što je zanimljivo, kažu da su neka istraživanja pokazala da se među više radnika, oni uglavnom prilagođavaju ritmu rada sporijih radnika. Dakle, ovakvi ljudi ne samo da ne urade svoj posao u količini u kojoj treba, nego utječu i na druge da manje rade.
Nekada i meni tako dođe pa mi se ne radi. Onda sve odlažem posao, započnem ga pa ostavim za „sutra“, uradim tek toliko da uradim, a u stvari samo zbrljušim, samo gledam da ga se otarasim. I, naravno, tada radim mnogo sporije nego inače, a čini mi se i da me boli i ovo i ono i da imam stotinu nekih prepreka i muka koje me sputavaju u poslu. Osjećam se umornim kao da sam uradio ko zna koliko posla. Medicinska dijagnoza – bezvoljitis. A nekada sam pun elana i radim s velikim uživanjem, sve mi se čini da mogu i više i bolje i guram sam sebe da uradim dvostruko više od normalnog. Onda uradim i na radnom mjestu veliki posao, pa kod kuće, pa još i napišem s lakoćom nešto i kad saberem šta sam sve uradio za jedan dan, prosto ne mogu vjerovati sam sebi da sam sve to uradio. I ne osjećam se nimalo umornim.
Volja posebno treba za učenje. Kad je čovjek raspoložen za učenje, u sat vremena više će naučiti nego za cijeli dan kad nije raspoložen. Oni koji imaju više volje za učiti, čak i kad mnogo teže pamte, imaju bolje rezultate od onih bistrih koji su bezvoljni. Ljudi koji drugima pomažu svojom voljom, od srca, mnogo više pomognu od onih koji to čine preko volje.
Ne kaže se slučajno: Od volje – ništa bolje!
Ali Ja Sirotanović,
A Ti Bogatunović?
Da li je bezvoljni momak bio moźda student teologije?
Ako ovako breskrajno gledajuci na volju, mogu zapisati, da volja ostvara potencial, zbog cega se sav mehanizam na svim sfetama pridobiva na smislu. Ma koliko god to zvuci Biblijsko ili metafizicno, ako nije prisutan ovaj impulz sve gubi nadu za postizanje nacrta unutar naklucja.
Altruisti zele drugima sve najbolje pa im skrecu paznju na volju najmocnije sredstvo coveka, a lenji bi zeleli da postoji masina koja ce zapertlati cipele da se ne saginju.
Ovo mi vise mirisi na 60-70-80te gde je radik u drzavnoj firmi za radnog vremena vise se soikirao kako za obradjuje zemlju, hoce li mu vinograd roditi i kukuruz. Usut je nasao nacina kako da odzi ritam zemlje sto obradjuje i opstanka u firmi.u Dalmaciji se tih godina ovakav sistem uspijesno odrzavao. Iako znamo da je u danasnjem sistemu ovo nemoguce izvesti poslje napornih 8 do 10 sati kicma transka kad je radiku samo jedno u glavi poslje posla klopati i uskociti u fotelju.Na zalost ovu igru placa Slavonija sad i Dalmatinska zagora &Lika..Pustos vidljiva.Namijerno sve zar ne..Usput odljev kontrolisani mozgova namijerno izazvan. Ako smo spali na to ucenje poslje poslla buljiti na drustvenim mrezama, kogde i sta selfirati se, hvaliti na FB nama je kraj zagarantovan. Sad o citanju knjiga misljenja sam da biblioteke-knjizare vise lice na muzeje prohujalog vremena.Nego na nesta da se pametno nauci iz knjiga sto… Čitaj više »
Fjaka. Neda mi se. A i čemu, ka da će se šta prominit? Napravit ću, kad bude, ka da je priša? Neradnici i lijenčine, među njima najveći Dalmatinci. Ležati ka poskok na Suncu i ne mrdati. A gle Zagorce, ove po gradovima, uvijek žure, rade od jutra do sutra. Učinkoviti, organizirani. A ovdje – slow motion. Usporeni film. Sve traje li traje. S onim što jedva naprave, hvale se kao da je kompliciranije od gradnje svemirskog broda, kad ono – riječ je o po kila suhih smokava. Ma ‘ko ovo more platit? Evo i pitanja. Odgovor je – Nitko. Zato jer to nitko ne bi ni platio, vrijednost mizerna. Ili možda nije? Nevješti, oni koji su radnici, i to veliki, njima samo da je raditi, bilo što. Ne misle. Rade. Mi lijeni ne radimo. Ništa. Osim kad moramo. A onda o tom minimalnom radu ispričamo romane. Taman toliko duge da… Čitaj više »
hm, medju zivotinjama najdulje zive bas lijene, spore. medju ljudima…tko ce ga znati. ja sam nasla zlatnu sredinu, kad se primim posla, sve leti, za cas je gotov. a onda satima sve cetiri u zrak. citati, citati….zzzz.
Ideje se roje
Da mi je samo malo volje