Ja, nepopravljiva budala

Već mi prelazi u naviku da zloupotrebljavam mailove svoga drugara i objavljujem ih na ovom portalu. Ovaj sam ipak morao malo skratiti, ali sve što je bitno je ostalo kao i poruka. Njegov naslov maila sam stavio kao naslov teksta.

Imam čudnih navika, kojih se ni sada, u ovim godinama i sa silnim iskustvom, ne mogu kutarisati. Ponavljam stalno iste greške. Isto kao što se pušač zarekne da više nikada neće pušiti (poslije neke „lude, napušene noći“) i onda… opet isto.

Kad mi se šta u kući pokvari (što bi rekao moj djed „obatali“), ja sve oko toga oblijećem kao mačak oko vruće kaše. I šta god da sam počeo, (latio se „opravke“, svejedno je da li se radi o veš-mašini, šporetu, kompjuteru, začepljenju odvoda, parketu, krečenju, pegli, frižideru… samo TV ne hvatam da rasklapam, jer sam se od malena navikao da se televizor nosi kod majstora u Babinu Gredu na popravak), ja sam napravio veću štetu nego korist. Bez iznimke u svakoj toj akciji (koje sam se dohvatio), ja sam najmanje duplo gore prošao (izvukao deblji kraj), nego da nisam ništa radio, nego samo pozvao majstora da opravi to sto je otišlo (i ono što sam ja dokrajčio) ili prosto kupio novi uređaj.Nevjerovatno je kako uvijek nasjedam po istom receptu „da prođem jeftinije!“.

Isto kao pušač ili alkoholičar, kad se to „nešto desi“, ja se uzvrpoljim, razmišljam, kontam odakle i šta početi, vagam, računam, i na kraju krenem u avanturu. Ima više od tri nedjelje, otišla mi ringla na šporetu, ona dupla što se dodatnim „uvrtanjem uključuje“. E, ja sam sada, zahvaljujući bogatom iskustvu, krenuo na „sigurnu“ varijantu – da kupim novu tablu. Žena bila odsutna i pišem ja njoj da ću kupiti novu tablu, pa i rernu (novi šporet), jer ne košta mnogo, i kad ona dođe, da je sve sređeno, jer ja, eto, imam vremena preko praznika. Super!

Ali žena me obeshrabri: „Ti si našao da kupuješ šporet bez mene, a pojma nemaš o kuhinji!? Samo se usudi!“ I ko pred takvom prijetnjom ne bi ustuknuo? Odustanem od transakcije. Šta ću, to je njen „instrument“, ona na njemu „svira“?!

No, dođe kod mene prijatelj koji se „razumije u sve“ i kaže: „Ama, šta ti je, ništa lakše nego to popraviti, što bi kupovao novi šporet!? Odvrneš par šarafa… Daj nam šrafciger, za deset minuta će sve biti gotovo!“

Proradi u meni majstorski duh, pridružim mu se, odvrnemo osigurače, onda šarafe, otvorimo sve, okreni, obrni… Sve nešto zalemljeno, nedostupno… Treba kupiti novu novi dio ili cijelu tablu. Ne, dalje ne idemo, ne nasjedam ja više na to! Sve vratimo kako je i bilo.

Danas sam izvadio bundevske sjemenke da ih ispečem, donijela mi djeca iz Bosne, tri kile. Kad sam uključio rernu da se zagrije i stavio kavu da popijem – ono ništa! Peć hladna, ništa ne radi. Ne radi ni lampa u rerni. Zamijenim je, jer sam kupio zadnji puta dvije na rasprodaji, kad ni ona ne radi. Ništa na peći ne radi. Dakle, ostah i bez rerne, zahvaljujući „popravci“, a čvrsto bio sam odlučio da se više neću u popravke upuštati.

Isto je bilo i prošle godine sa kompjuterom. Sve sam slike izgubio od kada imam kompjuter. Datoteke, dokumente… I plati jednom 100, pa drugi puta sto evra, pa treći puta… Izgubio sam sate sjedeći na mašini da „nađem iglu u plastu sijena“. Opsovao sam i kompjuter i slike, i dokumente, i sve. Slično je bilo i sa veš-mašinom, frižiderom. Imam još onaj „provizorni frižider“ od prije 2-3 godine, jer mi se obatalila ona gumica na vratima od dubokog i morao sam ga baciti jer nema rezervnih gumica, a ovaj „provizorni“ radi glasno kao FAP kad vozi 8 tona uglja.

I eto, danas sjedim i uvijek sam nedjeljom u takvoj „nemoćnoj“ situaciji, jer sve opravke započinjem subotom naveče, kad su sve prodavnice već odavno zatvorene i nema ni rezervnih dijelova, a ni majstora. I, krivo mi što sam nepopravljiva budala, ali „ima i gore“ – govorila me moja pokojna mater.

Idemo dalje!