Svakim danom količina smeća koja se baci je sve veća. Ono zagađuje životnu sredinu ali i estetski nije dobro. U razvijenim zemljama postoji kultura i navika da se smeće pravilno odlaže. To u Srbiji nije slučaj. Divlje deponije predstavljaju veliki problem ove zemlje.
Mnogi od nas nisu ni svesni da smeće koje bacamo svakim danom predstvalja veliki potencijal za proizvodnju struje i toplote. Mora se povećati interes društva u celini. Sve je veća potreba za energijom koja će biti ekološka i ekonomski efikasnija. Izvori energije su svuda oko nas samo je trebamo iskoristiti na racionalan način. Mnogo toga što bacimo može se iskoristiti, a ujedno doneti prihod i ublažiti energetski nestašicu.
Deponije su opasne jer su pune ptica i glodara koji su glavni prenosnici zaraza. Ukoliko se to smeće pali nastaje gust, crni dim koji zagađuje vazduh i štetan je po životnu sredinu. Svake godine se uvoze predmeti od plastike i stakla koji se mogu reciklirati.
Prema nekim procenama, kućna domaćinstva proizvedu i do 400 kg smeća po osobi godišnje ali polovina su organske materije koje su biorazgradive.
Deponije su opasne i zbog štetnih materija koje tamo nastaju, a neke od njih su: metan, ugljen-dioksid, azot, vodonik, fluor, hlor i drugi. Metan je gas koji je vrlo eksplozivan pa osim što je štetan za žive organizme, opasan je za infrastrukturu i druge objekte. Takođe oštećuje ozonski omotač i podzemne vode.
Srbija godišnje proizvede 1,6 miliona tona smeća. Ukoliko bi svi koristili torbe umesto kesa pri kupovini, količina otpada bi se smanjila za 130.000 tona. Oko 25% otpada je ambalažni otpad koji se može raciklirati. U prošlosti jednom kupljeni proizvodi bili su korišćeni sve dok ne postanu neupotrebljivi ali danas to nije tako. Sa razvijanjem potrošačkog društva te navike u Srbiji su odavno zaboravljene.
U seoskim sredinama je udeo baštenskog i biorazgradivog otpada značajno veći u odnosu na gradove. U Novom Sadu, Nišu, Subotici, Jagodini i Kragujevcu se razvrstava gotovo sav otpad. Od plastike, metala i stakla do drveta.
Dobra stvar je što građani Srbije mogu na samoj etiketi proizvoda videti koliko je procentualno zastupljeno recikliranog materijala u ambalaži. Takvi proizvodi nose Zelenu tačku, odnosno, to je znak da je određena kompanija koja ga koristi u sistemu zbrinjavanja otpada i da plaća za taj posao.
Ipak, loše navike su ostale u većem delu Srbije gde građani nemaju svest da trebaju selektovati otpad i odlagati ga na određena mesta. Ali, ima građana koji vrše sortiranje. Problem im predstavljaju kontejneri. Mnogi gradovi imaju kontejnere za samo jednu vrstu otpada.
Ali, navike ne treba prekinuti zbog toga. Otpad treba sortirati jer će tako biti lakše sakupljeno i upućeno na proces prerade. Ambalažni otpad se može reciklirati i koristiti za nove proizvode ili na neki drugi način upotrebljavati.
