Da li smo zaista toliko predvidljivi?

Pišući tekst o Putinu shvatio sam bitnu razliku između njega i njegovih zapadnih kolega: neusiljen, prirodan nastup i kao što je neko izneo u komentaru „sve je mlađi“.

Zaista, kad pogledamo Putinove snimke iz doba prvog mandata i danas vidi se promena i u stanju duha. Sada je mnogo mirniji, opušteniji, čak prijatniji dok je u početku izgledao kao neko kome bi ste se sklonili sa puta bez mnogo razmišljanja. Isti je to čovek, nije se previše promenio ali je, bez obzira što pritisak danas nije manji, uspeo da posao bolje organizuje – da pritisak raspodeli i na druge.

A na Zapadu kao i kod nas vidimo drugačiju situaciju. Pogledajte Obamu sa početka prvog mandata i na kraju drugog. Nenormalno se promenio za tih osam godina. Tako nešto se događa samo pod ekstremnim stresom koji dovodi organizam u alarmantno stanje. Neću sada razmatrati biohemijske promene, više me interesuje razlog zbog koga se to događa.

Da još bolje preciziram pitanje. Često tvrdimo da političari ne rade u interesu svog stanovništva i političari su takvog osećaja svesni. On izaziva permanentan stres jer znaju da ne mogu baš sve da sakriju i znaju da ta prljavština može da dođe na naplatu (pogledajte Sarkozija). Da li političari idu tim putem samo da bi podmirili neutaživu žeđ za vlasti i novcem ili ima i nešto drugo?

Vidimo mi njihove velelepne vile, preskupe automobile, ogromne jahte… ali treba pogledati i njihova lica. Da li je to ono što želimo, da li je to život za kojim čeznemo? Da, definitivno bi želeli i vile i kola i jahte ali bez stresa – što nije moguće. Znaju to i političari mada nisam siguran da su svesni svega na samom ulasku u „posao“.

A onda dolazim do sledećg pitanja: da li je to jedini put (pitanje da li nam zaista trebaju takve vile, kola… smo već obrađivali)? Nije jedini put ali svaki podrazumeva stres pri čemu političar „ne mora da bude stručnjak“ (ne mogu a da se ne setim Sakašvilija). Ograničen je broj puteva koji vodi ka ekstremnom bogatstvu. Da nije tako svi bi bili bogati. Ovo izgleda kao da je na neki način organizovano. I tu sam se nečega setio: stari Rim – GLADIJATORI.

Kako se gladijatori ponašaju: ako su bar malo pametni stalno drže „leđa uza zid“. Oni koji to ne rade ili za momenat budu neoprezni budu „rastrgnuti“. Pravila su jasna – ili jesi ili nisi. Pomogneš nekome da se podigne – verovatno će te prvom prilikom „baciti lavovima“. Samo jedan je Prvi, samo on dobija plen i slavu. Ostalima slede mrvice (u odnosu na „glavnu nagradu“) ali i to im zavisi od Prvog. Zar vam to ne liči na našu politiku? Publici (nama) ne izgleda tako, mi gledamo u plen i navijamo a ožiljci nas ne interesuju previše. Gladijatori opet retko napuštaju arenu. Nije tu u pitanju samo pohlepa, isuviše često dug za pobede ne mogu nikada otplatiti – kamate se samo gomilaju. Ako dožive da oslabe toliko da više nisu korisni imaju šansu i za neki normalniji život. Ali stres i godine su već učinili svoje i život bez slave od koje su postali zavisni predstavlja samo kaznu. Malo je onih koji su bogatstvom kupili izlaz iz arene i koje je lako zameniti gomilom drugih spremnih da prodaju dušu samo da zavire u arenu.

Zašto se gladijatori ne udruže i odbiju da se bore? Nisu toliko glupi da ne znaju da nisu najjači i da neće imati slavu bez obzira što rizikuju? Možda im se čak i Prvi pridruži da bi bar neko vreme živeo u miru? Neće jer je vlasnik arene (i njihov vlasnik) odličan psiholog i zna da se gladijatori plaše da ih bar jedan ne izda i ubode sa leđa – nema okretanja leđa, nema poverenja. Ne trebaju vlasniku arene čuvari, gladijatori su u psihološkom ropstvu. Iz arene izlaze „na štitu“ ili kad više nisu ni za šta.

Da li je sada jasnije zašto na licu zapadnih političara nema pravog veselja, sreće, zašto su im lica izveštačena, iskrivljena u nekoj grimasi koja bi trebalo da predstavlja – srdačnost??? Ne može da ima sreće i veselja jer je lice ogledalo duše a tamo obitavaju laž, prevara, izdaja i sva moguća sila strahova pošto odlično znaju da su svi oko njih isti takvi. „Da ali Obama sad može da uživa…“ – ne može, on je i dalje u areni i neće izaći u ovom životu.

A Putin? Kada se smeje verujte da se od srca smeje (ako ne, onda to vidi i onaj kome se smeje). Zašto ne bi bilo tako kada su njegovi gladijatori oko njega sa štitovima okrenutim prema nepijatelju koji, da bi došao do Putina, mora da prođe pored gladijatora – a pre toga i pored „terminatora“.

NAPOMENA: iako je opisano hibrid između gladijatorstva i politike verujem da je poruka jasna.