Izraelski poklon Joeu Bidenu, 52 dana prije nego što je i preuzeo funkciju: Rat sa Iranom

Atentat na vrhunskog nuklearnog naučnika u Teheranu namjera je Izraela da natjera vjerovatnog novoizabranog predsjednika SAD da odbije diplomatiju i odabere vojnu akciju da se izbori sa iranskom nuklearnom ambicijom. Koju će opciju odabrati?

Mohsen Fahrizadeh je bio otac iranskog nuklearnog programa; Iran je jedva priznao njegovo postojanje, a kamoli rad. Brigadni general Islamske revolucionarne garde, Fahrizadeh je bio uključen u akademske aspekte iranske nacionalne bezbednosti, da bi na kraju bio na čelu Centra za istraživanje fizike, gde je rukovodio dizajnom i nabavkom materijala u znak podrške iranskim naporima za obogaćivanje uranijuma.

U aprilu 2018. godine, izraelski premijer Benjamin Netaniahu imenovao je Fahrizadeha za šefa prikrivene vojne dimenzije iranskog nuklearnog programa, što je Iran glasno negirao. U petak, 28. novembra 2020. na ovog 62-godišnjeg naučnika izvršen je atentat neposredno ispred iranske prestonice Teherana. Iako niko nije preuzeo zasluge za njegovo ubistvo, Iran je krivicu za njegovu smrt svalio na Izrael.

U vreme smrti, Fahrizadeh je bio šef Organizacije za istraživanje i inovacije (RIO), dela iranskog Ministarstva odbrane. Izveštaj o neširenju oružja iz juna 2020. godine, koji je objavio američki Stejt department, navodi da je Fahrizadeh koristio RIO „kako bi zadržao bivše naučnike iz programa naoružanja… na nuklearnim tehničkim aktivnostima dvostruke namene, relevantnim za oružje… kao pomoć u bilo kom budućem radu na razvoju nuklearnog naoružanja“, u slučaju da je doneta odluka da se takav rad nastavi “.

Ovo uverenje, u kombinaciji sa iranskom odlukom da prestane da se pridržava odredbi Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana za 2015. godinu (JCPOA, poznatijeg kao iranski nuklearni sporazum) u vezi sa zalihama nisko obogaćenog uranijuma i upotrebom naprednih centrifuga za obogaćivanje uranijuma, de fakto imalo efekat potpisivanja Fahrizadehove smrtne presude.

Ograničenja nametnuta od strane JCPOA dizajnirana su imajući na umu jednogodišnji scenario „izbijanja“ – ukratko, vremenu koje je trebalo Iranu da proizvede dovoljno visoko obogaćenog uranijuma da stvori jedinstveni nuklearni uređaj nakon što se donese odluka da se prestane pridržavati ograničenja o broju i tipovima centrifuga kojima bi mogla da radi, dozvoljenom nivou obogaćivanja i dozvoljenoj količini malo obogaćenog uranijuma.

U maju 2019. – godinu dana nakon što je predsednik Donald Tramp povukao SAD iz JCPOA – Iran je počeo da se povlači iz svojih obaveza prema sporazumu, pozivajući se na svoje pravo na to prema članovima 26 i 36 sporazuma, koji omogućavaju ugovornoj strani da prestane sa svojim obavezama ako se utvrdi da se druga strana ne pridržava pravila; Iran tvrdi da je neuspeh Evrope da ispuni svoje ekonomske obaveze prema JCPOA predstavljao očigledno nepridržavanje. Krajnji rezultat je da se danas period „izbijanja“ smanjio na nekoliko nedelja.

Što se tiče Trampove administracije, iransko nepridržavanje JCPOA postavilo ga je u nedoumicu; politika „maksimalnog pritiska“ zasnovanog na sankcijama koja je uspostavljena od 2018. očigledno nije funkcionisala kada je cilj bio primorati Iran da se vrati za pregovarački sto i stvori novi, restriktivniji nuklearni sporazum.

Nakon što je zabeležila svoje uverenje da je Iran nastavio da održava prikrivene ambicije o nuklearnom oružju, Trampova administracija se suočila sa stvarnošću da je, prema sopstvenim uverenjima, ovlastila Iran da proizvede nuklearno oružje u vremenskom okviru koji je predstavljao direktnu pretnja SAD-u i njihovim regionalnim saveznicima, posebno Izraelu i Saudijskoj Arabiji. Ova zabrinutost je stajala iza nedavnih izveštaja u štampi da je predsednik Tramp razmatrao vojne opcije protiv iranskog nuklearnog programa.

Za Izrael su pitanja još oštrija; dok bi iransko potencijalno sticanje nuklearnog oružja predstavljalo političku zagonetku za SAD, za Izrael bi iransko nuklearno oružje predstavljalo egzistencijalnu pretnju. Iz tog razloga, Izrael je istorijski povukao nekoliko udaraca kada je u pitanju suočavanje čak i sa mogućnošću postojanja iranskog nuklearnog oružja.

Iako je većina obaveštajnih podataka na kojima se zasnivaju američke i izraelske procene u vezi sa postojanjem programa nuklearnog naoružanja izvedena iz izvora sumnjivog porekla i nije konačna, Izrael je zauzeo apsolutistički stav; daje se poverenje izvorima koji bi u suprotnom mogli biti poslati u donju fioku.

U nastojanju da zadobije podršku za ovu poziciju, Izrael je preterao – čak i izmislio – obaveštajne podatke o Iranu, podrivajući njegovu verodostojnost do te mere da je, kada je Izrael izvestio da su njegovi obaveštajci ukrali nuklearnu arhivu iz Irana početkom 2018. godine, verodostojnost ovo potraživanje je dovedeno u pitanje nakon što se tvrdilo da su dokumenti za koje se ranije smatralo da su falsifikovani deo dokumenta.

Izraelske akcije protiv iranskog nuklearnog programa bile su sve samo ne pasivne; u periodu 2009–2010, Izrael je sa američkim obaveštajnim službama pokrenuo napad koristeći virus Stuknet kako bi zarazio iranske centrifuge u Natanzu. Nakon toga je usledio program ciljanih atentata u kojima su ubijena četiri iranska nuklearna naučnika između 2010-2012. (peti napad je za dlaku propustio ubistvo šefa iranske Organizacije za atomsku energiju).

Takođe se navodi da izraelska obaveštajna služba stoji iza niza misterioznih eksplozija u iranskim objektima povezanim sa nuklearnom energijom ranije ove godine, što je prouzrokovalo značajnu štetu i poremećaj iranskog programa centrifuga. Iako Izrael nije preuzeo odgovornost za atentat na Mohsena Fahrizadeha, njegovo ubistvo se logično može posmatrati kao nastavak napora Izraela da degradira iranske nuklearne sposobnosti.

Joe Bajdenu nisu nepoznate aktivne mere koje je Izrael preduzeo u tom pogledu. Kao potpredsednik, prisustvovao je kritičnim sastancima u vezi sa razmeštanjem virusa Stuknet. Bio je potpuno svestan pritiska na predsednika Obamu u vezi s vojnom akcijom protiv Irana i razumeo je ulogu koju je odigrao atentat na iranske nuklearne naučnike u pojačavanju ovog pritiska.

Jake Sullivan, koji je služio kao Bajdenov savetnik za nacionalnu bezbednost dok je bio potpredsednik, odigrao je presudnu ulogu u ranim pregovorima sa Iranom koji su omogućili JCPOA. Bajden je dobro znao da je JCPOA diplomatska rampa za put politike koji bi inače vodio u rat. Bajden je izbliza upoznat sa kalkulacijama iza vremenskih rokova „probijanja“ i odlukom koja je doneta da se ne istakne zabrinutost zbog navodnog vojnog interesa Irana za nuklearno oružje.

Atentat na Fahrizadeha sračunat je čin Izraela. Njegova smrt nema stvarnog uticaja na iranske nuklearne aktivnosti – nova generacija iranskih naučnika odavno je obrazovana, obučena i zaposlena u programu koji je daleko napredniji i zreliji od onog koji je Fahrizadeh započeo pre više od 20 godina. Psihološki, međutim, njegovo ubistvo – izvršeno usred belog dana u srcu Irana – zadalo je psihološki udarac teheranskom rukovodstvu, još jednom dokazujući da duga ruka izraelskih obaveštajnih službi može doći do bilo koga.

Ali njegov najkritičniji uticaj je efekat koji će imati na tim za nacionalnu bezbednost koji okružuje pretpostavljenog novoizabranog predsednika Joea Bidena. Biden i njegov tim su naklonjeni ideji ponovnog pridruživanja JCPOA. Međutim, preduslovi koje su postavili za takvu akciju – Iran bi se prvo morao potpuno uskladiti i obavezati se na neposredne nastavke pregovora o dogovoru koji bi bio restriktivniji – široko su smatrani prekidom dogovora. Činjenica je da su mnogi Bajdenovi najbliži savetnici – uključujući imenovanog državnog sekretara Antoni Blinkena i imenovanog savetnika za nacionalnu bezbednost Jake Sullivana – nagovestili da Biden možda nema drugog izbora nego da nastavi Trampovu politiku „maksimalnog pritiska“ zasnovanog na sankcijama.

Za Izrael takva politika – iako poboljšanje u odnosu na ponovno pridruživanje JCPOA – nije prihvatljiva. Iz njegove perspektive, „maksimalni pritisak“ ne samo da nije primorao Iran da pregovara za stolom, već je i postavio Iran da bude na vrhuncu razvoja sposobnosti nuklearnog naoružanja.

Atentat na Fahrizadeha služi u dve glavne svrhe. Prvo, to učvršćuje odlučnost Irana kada je u pitanju bilo kakva potencijalna fleksibilnost koju je mogao biti spreman da ima sa Bajdenom u vezi sa rezolucijom o nuklearnom sukobu, a iranski vrhovni vođa Ali Hamnei uputio je iranske naučnike „da bi nastavili dalje naučne i tehničke aktivnosti u svim oblastima u kojima je bio aktivan“. Ideja da će Iran tražiti kompromis sa SAD-om nakon ubistva Fahrizadeha je, otvoreno rečeno, apsurdna.

Ali najvažnija svrha ubistva Fahrizadeha je stvoriti činjenicu kada su u pitanju opcije politike koje razmatra buduća administracija Bajdena. Ponovno pridruživanje JCPOA verovatno nije početak – Iran nikada neće pristati na brojne preduslove koje su tražili Bajden i njegovi savetnici.

Isto tako, nastavak Trampovog programa „maksimalnog pritiska“ nije politički održiva opcija, s obzirom na poodmaklo stanje iranskog nuklearnog programa i uticaj koji ovo ima na najvažniji „prozor proboja“ koji je, iz američke perspektive, podržavao legitimitet. JCPOA. Sa istim nepredviđenim situacijama sa kojima se suočava Trampova administracija u vezi sa mogućnošću napada američkih snaga na iransku nuklearnu infrastrukturu, suočiće se predsednik Bajden svog prvog dana na funkciji. Ubijajući Fahrizadeha, Izrael se trudi da za Bajdena vojna akcija bude jedina održiva opcija koja je na raspolaganju.