Kompletan prevod obraćanja Vladimira Putina na Međunarodnom ekonomskom forumu

Pozdravljam sve učesnike i goste 25. Peterburškog međunarodnog ekonomskog foruma.

To se dešava u teškom trenutku za međunarodnu zajednicu kada su ekonomija, tržišta i sami principi globalnog ekonomskog sistema zadobili udarac. Mnogi trgovinski, industrijski i logistički lanci, koji su dislocirani pandemijom, podvrgnuti su novim testovima. 

Štaviše, fundamentalni poslovni pojmovi kao što su poslovna reputacija, nepovredivost imovine i poverenje u globalne valute su ozbiljno narušeni.  Nažalost, potkopani su od strane naših zapadnih partnera, koji su to radili namjerno, zarad svojih ambicija i kako bi očuvali zastarjele geopolitičke iluzije.

Želio bih detaljnije da govorim o akcijama koje Rusija preduzima u ovim uslovima i o tome kako planira da se razvija u ovim dinamično promenljivim okolnostima.

Kada sam prije godinu i po govorio na Forumu u Davosu, također sam naglasio da je era unipolarnog svjetskog poretka došla do kraja. Želim da počnem sa ovim, jer ne postoji način da se to zaobiđe. Ovo doba je završeno uprkos svim pokušajima da se ono održi i sačuva po svaku cijenu. Promena je prirodni proces istorije, jer je teško pomiriti raznolikost civilizacija i bogatstvo kultura na planeti sa političkim, ekonomskim ili drugim stereotipima – ovi ovde ne funkcionišu, nameće ih jedan centar u grubom i grubom na način bez kompromisa.

Mana je u samom konceptu, jer koncept kaže da postoji jedna, doduše jaka, moć sa ograničenim krugom bliskih saveznika, ili, kako se kaže, država sa odobrenim pristupom i svim poslovnim praksama i međunarodnim odnosima, kada je to zgodno, tumače se isključivo u interesu ove moći. Oni u suštini rade u jednom pravcu u igri sa nultom sumom. Svijet izgrađen na doktrini ove vrste je definitivno nestabilan.

Nakon proglašenja pobjede u Hladnom ratu, Sjedinjene Države su se proglasile Božjim glasnikom na Zemlji, bez ikakvih obaveza i samo interesa koji su proglašeni svetim. Čini se da zanemaruju činjenicu da su u proteklim decenijama formirani novi moćni i sve asertivniji centri. Svaki od njih razvija svoj politički sistem i javne institucije prema svom modelu ekonomskog rasta i, naravno, ima pravo da ih štiti i osigurava nacionalni suverenitet.

To su objektivni procesi i istinski revolucionarni tektonski pomaci u geopolitici, globalnoj ekonomiji i tehnologiji, u cjelokupnom sistemu međunarodnih odnosa, gdje uloga dinamičnih i potencijalno jakih zemalja i regiona značajno raste. Više nije moguće zanemariti njihove interese.

Da ponovim, ove promjene su fundamentalne, revolucionarne i rigorozne. Bilo bi pogrešno pretpostaviti da se u vrijeme turbulentnih promjena može jednostavno izliti ili čekati dok se sve ne vrati na pravi put i ne postane ono što je bilo prije. Neće.

Međutim, čini se da vladajuća elita nekih zapadnih država gaji ovu vrstu iluzija. Odbijaju da primete očigledne stvari, tvrdoglavo se držeći senki prošlosti. Na primjer, čini se da vjeruju da je dominacija Zapada u globalnoj politici i ekonomiji nepromjenjiva, vječna vrijednost. Ništa ne traje vječno.

Naše kolege ne poriču samo realnost. Više od toga; oni pokušavaju da preokrenu tok istorije. Čini se da razmišljaju u smislu prošlog stoljeća. Još uvijek su pod utjecajem vlastitih zabluda o zemljama izvan takozvane “zlatne milijarde”: sve smatraju zabitim, ili svojim dvorištem. I dalje ih tretiraju kao kolonije, a ljude koji tamo žive kao ljude drugog reda, jer sebe smatraju izuzetnim. Ako su izuzetni, to znači da su svi drugi drugorazredni.

Pritom, neukrotivi nagon za kažnjavanjem, ekonomskim slamanjem svakoga ko se ne uklapa u mainstream, ne želi slijepo poslušati. Štaviše, oni grubo i besramno nameću svoju etiku, svoje poglede na kulturu i ideje o istoriji, ponekad dovodeći u pitanje suverenitet i integritet država, i ugrožavajući samo njihovo postojanje. Dovoljno je prisjetiti se šta se dogodilo u Jugoslaviji, Siriji, Libiji i Iraku.

Ako se neka „pobunjenička“ država ne može potisnuti ili smiriti, oni pokušavaju da izoluju tu državu, ili je „ponište“, da upotrebimo svoj savremeni izraz. Sve ide, čak i sport, Olimpijada, zabrana kulturnih i umjetničkih remek-djela samo zato što su njihovi tvorci iz “pogrešne” zemlje.

To je priroda trenutne runde rusofobije na Zapadu i suludih sankcija Rusiji. Oni su ludi i, rekao bih, nepromišljeni. Oni su bez presedana po broju njih ili po tempu kojim ih Zapad izbacuje.

Ideja je bila jasna kao dan – očekivali su da će iznenada i nasilno slomiti rusku ekonomiju, udariti rusku industriju, finansije i životni standard u Rusiji uništavanjem poslovnih lanaca, nasilnim povlačenjem zapadnih kompanija sa ruskog tržišta i zamrzavanjem ruske imovine.

Ovo nije uspjelo. Očigledno, nije išlo; nije se desilo. Ruski poduzetnici i vlasti postupili su na pribran i profesionalan način, a Rusi su pokazali solidarnost i odgovornost.

Korak po korak, normaliziraćemo ekonomsku situaciju. Stabilizovali smo finansijska tržišta, bankarski sistem i trgovinsku mrežu. Sada smo zauzeti zasićenjem privrede likvidnošću i obrtnim kapitalom kako bismo održali stabilan rad preduzeća i preduzeća, zapošljavanje i radna mjesta.

Strašne prognoze za izglede ruske privrede, koje su date u rano proleće, nisu se ostvarile. Jasno je zašto je ova propagandna kampanja podstaknuta i napravljena su sva predviđanja dolara na 200 rubalja i kolapsa naše ekonomije. Ovo je bio i ostao instrument informacione borbe i faktor psihološkog uticaja na rusko društvo i domaće poslovne krugove.

Uzgred, neki naši analitičari su popustili pred ovim spoljnim pritiskom i zasnovali svoje prognoze na neizbežnom kolapsu ruske privrede i kritičnom slabljenju nacionalne valute – rublje.

Stvarni život je opovrgnuo ova predviđanja. Ipak, želim da istaknem da bismo i dalje bili uspješni, moramo biti eksplicitno iskreni i realni u procjeni situacije, neovisni u donošenju zaključaka i, naravno, duhom moći, što je vrlo važno. Mi smo jaki ljudi i možemo se nositi sa svakim izazovom. Kao i naši prethodnici, možemo riješiti bilo koji zadatak. Cela hiljadugodišnja istorija naše zemlje to potvrđuje.

U roku od samo tri mjeseca od ogromnog paketa sankcija, suzbili smo skokove stope inflacije. Kao što znate, nakon vrhunca od 17,8 posto, inflacija sada iznosi 16,7 posto i nastavlja da pada. Ova ekonomska dinamika se stabilizuje, a državne finansije su sada održive. Uporediću ovo sa drugim regionima dalje. Da, i ova cifra je za nas prevelika – 16,7 posto je visoka inflacija. Moramo i radit ćemo na tome i siguran sam da ćemo postići pozitivan rezultat.

Nakon prvih pet mjeseci ove godine, savezni budžet ima suficit od 1,5 triliona rubalja, a konsolidovani budžet suficit od 3,3 triliona rubalja. Samo u maju, suficit saveznog budžeta dostigao je skoro pola triliona rubalja, nadmašivši cifru za maj 2021. više od četiri puta.

Danas je naš posao da stvorimo uslove za jačanje proizvodnje i povećanje ponude na domaćem tržištu, kao i obnavljanje tražnje i bankarskog finansiranja u privredi srazmerno rastu ponude.

Napomenuo sam da smo preduzeli mjere za ponovno uspostavljanje obrtne imovine kompanija. U većini sektora, preduzeća su dobila pravo da obustave premije osiguranja za drugi kvartal godine. Industrijska preduzeća imaju još više mogućnosti – moći će da ih odlože i do trećeg kvartala. U stvari, ovo je kao da dobijete beskamatni zajam od države.

Ubuduće kompanije neće morati da plaćaju zakašnjele premije osiguranja u jednoj uplati. Moći će da ih plaćaju u jednakim ratama tokom 12 mjeseci, počevši od juna sljedeće godine.

Od maja je smanjena subvencionisana stopa hipoteke. Sada iznosi 9 posto, a program je produžen do kraja godine. Kao što sam spomenuo, program ima za cilj da pomogne Rusima da poboljšaju svoju stambenu situaciju, dok istovremeno podržava industriju izgradnje kuća i srodne industrije koje zapošljavaju milione ljudi.

Nakon skoka ovog proljeća, kamatne stope postepeno padaju, jer Centralna banka snižava ključnu stopu. Vjerujem da to omogućava dalje smanjenje stope subvencionisane hipoteke na 7 posto.

Šta je tu važno? Program će trajati do kraja godine bez promjena. To znači da bi naši sugrađani Rusi koji žele da poboljšaju svoje životne uslove trebalo da iskoriste subvenciju do kraja godine.

Ni gornja granica kreditiranja se neće promijeniti, na 12 miliona rubalja za Moskvu i Sankt Peterburg i 6 miliona za ostatak Rusije.

Moram da dodam da moramo učiniti dugoročne kredite za preduzeća dostupnijim. Fokus se mora prebaciti sa budžetskih subvencija za preduzeća na bankarske kredite kao sredstvo za podsticanje poslovnih aktivnosti.

Moramo ovo podržati. Iz Fonda nacionalnog bogatstva izdvojićemo 120 milijardi rubalja za izgradnju kapaciteta VEB Fabrike za finansiranje projekata. To će omogućiti dodatno kreditiranje prijeko potrebnih inicijativa i projekata u vrijednosti od oko pola triliona rubalja.

Kolege, još jednom ekonomski blickrig protiv Rusije je od početka bio osuđen na propast. Sankcije kao oružje su se posljednjih godina pokazale kao mač sa dvije oštrice koji svojim zagovornicima i arhitektima šteti samo mnogo, ako ne i više.

Ne govorim o reperkusijama koje danas jasno vidimo. Znamo da evropski lideri neformalno, da tako kažem, krišom razgovaraju o vrlo zabrinjavajućoj mogućnosti da se sankcije uvedu ne Rusiji, već bilo kojoj nepoželjnoj naciji, i na kraju bilo kome, uključujući EU i evropske kompanije.

Za sada to nije slučaj, ali evropski političari su već sami zadali ozbiljan udarac svojim ekonomijama. Vidimo da se socijalni i ekonomski problemi pogoršavaju u Evropi, ai u SAD-u, rastu cijene hrane, struje i goriva, a kvalitet života u Evropi opada i kompanije gube prednost na tržištu.

Prema ekspertima, direktni, izračunljivi gubici EU od groznice sankcija mogli bi ove godine premašiti 400 milijardi dolara.
To je cijena odluka koje su daleko od stvarnosti i protivrečne zdravom razumu.

Ovi izdaci padaju direktno na teret ljudi i kompanija u EU. Stopa inflacije u nekim zemljama evrozone premašila je 20 odsto. Spomenuo sam inflaciju u Rusiji, ali zemlje evrozone ne izvode specijalne vojne operacije, ali je stopa inflacije u nekima dostigla 20 odsto. Neprihvatljiva je i inflacija u Sjedinjenim Državama, najviša u posljednjih 40 godina.

Naravno, i inflacija u Rusiji je do sada dvocifrena. Međutim, socijalna davanja i penzije smo prilagodili inflaciji, povećali minimalne i egzistencijalne plate, čime smo zaštitili najugroženije grupe stanovništva. Istovremeno, visoke kamate su pomogle ljudima da zadrže svoju štednju u ruskom bankarskom sistemu.

Poslovni ljudi znaju, naravno, da visoka ključna stopa jasno usporava ekonomski razvoj. Ali to je blagodat za ljude u većini slučajeva. Reinvestirali su znatan iznos novca u banke zbog viših kamata.

To je naša glavna razlika od zemalja EU u kojima rastuća inflacija direktno umanjuje realne prihode građana i jede njihovu ušteđevinu, a trenutne manifestacije krize pogađaju, prije svega, grupe sa niskim primanjima.

Sve veći izdaci evropskih kompanija i gubitak ruskog tržišta imaće trajne negativne efekte. Očigledan rezultat ovoga će biti gubitak globalne konkurentnosti i sistemski pad tempa rasta evropskih ekonomija u godinama koje dolaze.

Sve zajedno, ovo će pogoršati duboko usađene probleme evropskih društava. Da, i mi imamo mnogo problema, ali moram sada da govorim o Evropi jer oni upiru prstom u nas iako imaju dovoljno svojih problema. Spomenuo sam ovo u Davosu. Direktan rezultat akcija i dešavanja evropskih političara ove godine biće dalji rast nejednakosti u ovim zemljama, što će zauzvrat još više podeliti njihova društva, a u pitanju nije samo blagostanje, već i vrednosna orijentacija različitih grupa u ovim društvima.

Zaista, ove razlike se potiskuju i guraju pod tepih. Iskreno, demokratske procedure i izbori u Evropi i snage koje dolaze na vlast izgledaju kao paravan, jer gotovo identične političke stranke dolaze i odlaze, dok duboko u sebi stvari ostaju iste.
Ljudi  nacionalnog biznisa i interesa idu  sve dalje na periferiju.

Takvo odvajanje od stvarnosti i zahtjeva društva neminovno će dovesti do naleta populizma i ekstremističkih i radikalnih pokreta, velikih socioekonomskih promjena, degradacije i promjene elita u kratkom roku. Kao što vidite, tradicionalne stranke stalno gube. Novi entiteti izbijaju na površinu, ali imaju male šanse za opstanak ako se ne razlikuju mnogo od postojećih.

Pokušaji da se održi izgled i priča o navodno prihvatljivim troškovima u ime pseudojedinstva ne može sakriti ono glavno:
Evropska unija je izgubila politički suverenitet, a njene birokratske elite plešu na tuđu melodiju, radeći sve što jesu.
Govore sa visine i šteti sopstvenim ljudima, ekonomijama i preduzećima.

Tu su i druge kritično važne stvari. Pogoršanje globalne ekonomske situacije nije novi događaj. Sada ću preći preko stvari za koje smatram da su izuzetno važne. Ovo što se sada dešava ne proizilazi iz onoga što se dešavalo poslednjih meseci, naravno ne. Štaviše, to nije rezultat specijalne vojne operacije koju je izvela Rusija u Donbasu. Reći to je neskriveno, namjerno iskrivljavanje činjenica.

Rastuća inflacija na tržištima proizvoda i roba postala je životna činjenica mnogo prije ovogodišnjih događaja. Svijet je doveden u ovu situaciju, malo po malo, dugogodišnjom neodgovornom makroekonomskom politikom koju vode zemlje G7, uključujući nekontrolisanu emisiju i akumulaciju neobezbeđenog duga. Ovi procesi su se intenzivirali s početkom pandemije koronavirusa 2020. godine, kada su ponuda i potražnja za robama i uslugama drastično pale na globalnom nivou.

Postavlja se pitanje: kakve veze ima naša vojna operacija u Donbasu s tim? Nikakve.

Budući da nisu mogle ili nisu htjele osmisliti druge recepte, vlade vodećih zapadnih ekonomija jednostavno su ubrzale svoje mašine za štampanje novca. Tako jednostavan način da se nadoknadi neviđeni budžetski deficit.

Već sam naveo ovu cifru: u protekle dvije godine, ponuda novca u Sjedinjenim Državama porasla je za više od 38 posto. Ranije je sličan porast trajao decenijama, ali sada je porastao za 38 posto ili 5,9 biliona dolara za dvije godine. Poređenja radi, samo nekoliko zemalja ima veći bruto domaći proizvod.

Novčana ponuda EU je takođe dramatično porasla tokom ovog perioda. Porastao je za oko 20 posto, odnosno 2,5 triliona eura.

U posljednje vrijeme sve više slušam o tzv. – izvinite, stvarno ne bih volio ovo raditi ovdje, čak ni svoje ime spominjem u vezi s tim, ali ne mogu si pomoći – svi čujemo za tzv. -nazvana ‘Putinova inflacija’ na Zapadu. Kad ovo vidim, pitam se ko bi očekivao da bi kupio ovu glupost – možda ljudi koji ne znaju čitati i pisati. Svako ko je dovoljno pismen da čita shvatio bi šta se zapravo dešava.

Rusija, naše akcije oslobađanja Donbasa nemaju apsolutno nikakve veze sa ovim. Rastuće cijene, ubrzana inflacija, nestašice hrane i goriva, benzina i problemi u energetskom sektoru rezultat su sistemskih grešaka koje su trenutna američka administracija i evropska birokratija napravile u svojoj ekonomskoj politici. Tu su razlozi, i samo tu.

Spomenut ću i naše djelovanje: da, moglo je doprinijeti trendu, ali uzrok je upravo ovo – njihova pogrešna ekonomska politika. U stvari, operacija koju smo pokrenuli u Donbasu je spas za koji se hvataju da bi za sopstvene pogrešne procene mogli da okrive druge, u ovom slučaju, Rusiju. Ali svako ko ima završenu osnovnu školu shvatio bi prave razloge današnjeg stanja.

Dakle, štampali su još novca, i šta onda? Gdje je nestao sav taj novac? Očigledno se koristio za plaćanje roba i usluga izvan zapadnih zemalja – tu je teko novoštampani novac. Doslovno su počeli da čiste, da brišu globalna tržišta. Naravno, niko nije razmišljao o interesima drugih država, uključujući i one najsiromašnije. Ostalo im je, kako kažu, otpatke, i to po previsokim cijenama.

Dok je na kraju 2019. uvoz robe u SAD iznosio oko 250 milijardi dolara mjesečno, do sada je narastao na 350 milijardi. Važno je napomenuti da je rast iznosio 40 posto – upravo srazmjerno neosiguranom novcu koji je štampan posljednjih godina. Oni su štampali i distribuirali novac i koristili ga za brisanje robe sa tržišta trećih zemalja.

Ovo je ono što bih želio da dodam. Sjedinjene Države su dugo vremena bile veliki dobavljač hrane na svjetskom tržištu. Bila je ponosna, i to s razlogom, na svoja dostignuća, svoju poljoprivredu i poljoprivrednu tradiciju. Inače, ovo je primjer i za mnoge od nas. Ali danas se uloga Amerike drastično promijenila. Pretvorila se od neto izvoznika hrane u neto uvoznika. Lako rečeno, štampa novac i vuče robne tokove svojim putem, kupujući prehrambene proizvode širom svijeta.

Evropska unija još brže povećava uvoz. Očigledno je da je tako naglo povećanje potražnje koje nije pokriveno ponudom dobara izazvalo talas nestašica i globalnu inflaciju. Odatle potiče ova globalna inflacija. U posljednjih nekoliko godina u cijelom svijetu je poskupjelo praktično sve – sirovine, roba široke potrošnje, a posebno prehrambeni proizvodi.

Da, naravno, ove zemlje, uključujući i Sjedinjene Države, nastavljaju da uvoze robu, ali je ravnoteža između izvoza i uvoza obrnuta. Mislim da je uvoz veći od izvoza za nekih 17 milijardi. To je cijeli problem.

Prema podacima UN-a, u februaru 2022. indeks cijena hrane bio je 50 posto veći nego u maju 2020. godine, dok se indeks kompozitnih sirovina udvostručio u tom periodu.

Pod oblakom inflacije, mnoge zemlje u razvoju postavljaju dobro pitanje: zašto mijenjati robu za dolare i eure koje gube vrijednost pred našim očima? Zaključak se nameće sam od sebe: ekonomiju mitskih entiteta neminovno zamjenjuje ekonomija stvarnih vrijednosti i imovine.

Prema MMF-u, globalne devizne rezerve su sada na 7,1 bilion dolara i 2,5 biliona eura. Ove rezerve se devalviraju po godišnjoj stopi od oko 8 posto. Štaviše, mogu biti zaplijenjeni ili ukradeni u bilo kojem trenutku ako se Sjedinjenim Državama nešto ne sviđa u politici uključenih država. Mislim da je to postala vrlo realna prijetnja za mnoge zemlje koje svoje zlatne i devizne rezerve drže u tim valutama.

Prema procjenama analitičara, a radi se o objektivnoj analizi, konverzija globalnih rezervi će početi samo zato što za njih nema mjesta sa ovakvim nestašicama. Oni će biti pretvoreni iz slabljenja valuta u stvarne resurse poput hrane, energenata i drugih sirovina. Druge zemlje će to raditi, naravno. Očigledno, ovaj proces će dodatno podstaći globalnu inflaciju dolara.

Što se tiče Evrope, njihova promašena energetska politika, slepo stavljanje svega na obnovljive izvore i spot snabdevanje prirodnim gasom, što je izazvalo povećanje cena energenata od trećeg kvartala prošle godine – opet, mnogo pre operacije u Donbasu – takođe je pogoršalo rast cena. Nemamo apsolutno nikakve veze sa ovim. Zbog vlastitih postupaka cijene su došle do vrha, a sada opet traže nekoga ko će okriviti.

Ne samo da su pogrešne kalkulacije Zapada uticale na neto troškove robe i usluga, već su dovele i do smanjenja proizvodnje đubriva, uglavnom azotnih đubriva napravljenih od prirodnog gasa. Sve u svemu, globalne cijene đubriva su skočile za preko 70 posto od sredine 2021. do februara 2022.

Nažalost, trenutno ne postoje uslovi koji mogu prevazići ove trendove cijena. Naprotiv, pogoršana preprekama u radu ruskih i bjeloruskih proizvođača đubriva i poremećenom logistikom snabdijevanja, ova situacija se približava ćorsokaku.

Nije teško predvidjeti razvoj događaja. Nedostatak đubriva znači nižu žetvu i veći rizik od nedovoljno snabdevenog globalnog tržišta hrane. Cijene će ići još više, što bi moglo dovesti do gladi u najsiromašnijim zemljama. I to će u potpunosti biti na savjesti američke administracije i evropske birokratije.

Želim još jednom da naglasim: ovaj problem nije nastao ni danas ni u protekla tri-četiri mjeseca. I svakako, nije kriva Rusija, kako to pokušavaju da proglase neki demagozi, prebacujući odgovornost za sadašnje stanje u svjetskoj ekonomiji na našu zemlju.

Možda bi čak bilo lijepo čuti da smo toliko moćni i svemoćni da možemo dići u zrak inflaciju na Zapadu, u Sjedinjenim Državama i Evropi, ili da možemo učiniti stvari da sve bacimo u nered. Možda bi bilo lijepo osjetiti tu moć, samo da ima istine u tome. Ova situacija se sprema godinama, podstaknuta kratkovidnim postupcima onih koji su navikli rješavati svoje probleme o tuđem trošku i koji su se oslanjali i oslanjaju se na mehanizam finansijske emisije da nadmašuju i povlače trgovinske tokove, čime eskaliraju deficita i provociranja humanitarnih katastrofa u pojedinim regijama svijeta. Dodaću da je ovo u suštini ista grabežljiva kolonijalna politika kao i u prošlosti, ali naravno u novoj iteraciji, suptilnijem i sofisticiranijem izdanju. Možda ga u početku nećete ni prepoznati.

Trenutni prioritet međunarodne zajednice je povećanje isporuka hrane na globalno tržište, odnosno zadovoljenje potreba zemalja kojima je hrana najpotrebnija.

Osiguravajući sigurnost domaće hrane i snabdijevanje domaćeg tržišta, Rusija je također u mogućnosti da poveća izvoz hrane i đubriva. Na primjer, naš izvoz žitarica u narednoj sezoni može se povećati na 50 miliona tona.

Prioritetno ćemo snabdjevati zemlje kojima je hrana najpotrebnija, u kojima bi se mogao povećati broj gladnih, prije svega afričke zemlje i Bliski istok.

Istovremeno, tu će biti problema, i to ne našom krivicom. Da, na papiru rusko žito, hrana i đubriva… Inače, Amerikanci su usvojili sankcije na naša đubriva, a Evropljani su ih pratili. Kasnije su ih Amerikanci podigli jer su vidjeli do čega to može dovesti. Ali Evropljani nisu odustali. Njihova birokratija je spora kao mlin za brašno u 18. veku. Drugim riječima, svi znaju da su uradili neku glupost, ali im je iz birokratskih razloga teško da se vrate svojim koracima.

Kao što sam rekao, Rusija je spremna da doprinese balansiranju globalnih tržišta poljoprivrednih proizvoda, a vidimo da su naše kolege iz UN-a, koje su svjesne razmjera globalnog problema s hranom, spremne za dijalog. Mogli bismo govoriti o stvaranju normalnih logističkih, finansijskih i transportnih uslova za povećanje ruskog izvoza hrane i đubriva.

Što se tiče isporuka ukrajinske hrane na svjetska tržišta – moram to napomenuti zbog brojnih špekulacija – mi ih ne ometamo. Oni to mogu. Nismo minirali crnomorske luke Ukrajine. Oni mogu očistiti mine i nastaviti izvoz hrane. Osigurat ćemo sigurnu plovidbu civilnih plovila. Nema problema.

Ali o čemu pričamo? Prema američkom Ministarstvu poljoprivrede, radi se o 6 miliona tona pšenice (procjenjujemo na 5 miliona tona) i 7 miliona tona kukuruza. To je to, potpuno. Pošto globalna proizvodnja pšenice iznosi 800 miliona tona, 5 miliona tona čini malu razliku za globalno tržište, kao što vidite.

U svakom slučaju, ukrajinsko žito može da se izvozi, i to ne samo preko crnomorskih luka. Druga ruta je preko Bjelorusije, što je, inače, najjeftiniji način. Ili preko Poljske ili Rumunije, kako vam se više sviđa. U stvari, postoji pet ili šest izvoznih ruta.

Problem nije u nama, problem je u adekvatnosti ljudi koji kontrolišu u Kijevu. Oni mogu odlučiti šta da rade, i, barem u ovom konkretnom slučaju, ne bi trebali preuzeti vodstvo od svojih stranih šefova, svojih gospodara preko okeana.

Ali postoji i rizik da će se žito koristiti kao plaćanje za isporuke oružja. Ovo bi bilo žalosno.

Prijatelji, još jednom  svijet prolazi kroz eru drastičnih promjena. Međunarodne institucije se lome i posustaju. Sigurnosne garancije su devalvirane. Zapad je odlučio da odbije da ispoštuje svoje ranije obaveze. Jednostavno je bilo nemoguće postići bilo kakve nove sporazume sa njima.

S obzirom na ove okolnosti iu pozadini rastućih rizika i prijetnji, Rusija je bila primorana da krene u specijalnu vojnu operaciju. Bila je to teška, ali neophodna odluka i bili smo primorani da je donesemo.

To je bila odluka jedne suverene zemlje, koja ima bezuslovno pravo da održava svoju sigurnost, koja je zasnovana na Povelji UN. Ova odluka je imala za cilj da zaštiti naš narod i stanovnike narodnih republika Donbasa koji su dugih osam godina bili izloženi genocidu od strane kijevskog režima i neonacista koji su uživali punu zaštitu Zapada.

Zapad ne samo da je nastojao da implementira „antiruski” scenario, već se i angažovao u aktivnom vojnom razvoju ukrajinske teritorije, preplavljujući Ukrajinu oružjem i vojnim savetnicima. I to se nastavlja i sada. Iskreno, niko se ne obazire ni na ekonomiju ni na dobrobit ljudi koji tamo žive, samo ih uopšte nije briga za to, ali nikada nisu štedeli novac da stvore NATO uporište na istoku koje je usmereno protiv Rusije i da gaje agresiju, mržnju i rusofobiju.

Danas se naši vojnici i oficiri, kao i milicija Donbasa, bore da zaštite svoj narod. Oni se bore za budućnost Rusije kao velike, slobodne i sigurne multietničke zemlje koja sama donosi odluke, određuje sopstvenu budućnost, oslanja se na svoju istoriju, kulturu i tradiciju, i odbacuje sve spoljne pokušaje nametanja pseudo-vrednosti prožetih dehumanizacijom. i moralnu degradaciju.

Bez sumnje, naši ciljevi specijalnih vojnih operacija će biti ispunjeni. Ključ za to je hrabrost i herojstvo naših vojnika, konsolidovanog ruskog društva, čija podrška daje snagu i samopouzdanje ruskoj vojsci i mornarici i duboko razumevanje istine i istorijske pravde naše stvari koja treba da izgradi i ojača Rusiju kao jaka suverena sila.

Moja poenta je da se suverenitet ne može segmentirati ili fragmentirati u 21. vijeku. Komponente suvereniteta su podjednako važne i one se osnažuju i dopunjuju.

Dakle, nama je bitna ne samo odbrana našeg političkog suvereniteta i nacionalnog identiteta, već i jačanje svega onoga što određuje ekonomsku, finansijsku, profesionalnu i tehnološku nezavisnost naše zemlje.

Sama struktura zapadnih sankcija počivala je na lažnoj premisi da ekonomski Rusija nije suverena i da je kritično ranjiva. Toliko su se zaneli širenjem mita o zaostalosti Rusije i njenim slabim pozicijama u globalnoj ekonomiji i trgovini da su očigledno i sami u to počeli da veruju.

Planirajući svoj ekonomski blickrig, nisu primijetili, jednostavno zanemarili stvarne činjenice koliko se naša zemlja promijenila u proteklih nekoliko godina.

Ove promjene su rezultat naših planiranih napora da stvorimo održivu makroekonomsku strukturu, osiguramo sigurnost hrane, implementiramo programe zamjene uvoza i kreiramo vlastiti sistem plaćanja, da spomenemo samo neke.

Naravno, ograničenja sankcija su stvorila mnoge izazove za zemlju. Neke kompanije i dalje imaju problema sa rezervnim dijelovima. Naše kompanije su izgubile pristup mnogim tehnološkim rješenjima. Logistika je u neredu.

Ali, s druge strane, sve nam to otvara nove mogućnosti – često pričamo o tome, ali to je zaista tako. Sve je to poticaj da se izgradi ekonomija s punim, a ne djelomičnim tehnološkim, proizvodnim, ljudskim i naučnim potencijalom i suverenitetom.

Naravno, nemoguće je trenutno riješiti tako sveobuhvatan izazov. Neophodno je nastaviti sistematski raditi s pogledom na budućnost. Upravo to radi Rusija realizujući svoje dugoročne planove za razvoj privrednih grana i jačanje socijalne sfere. Sadašnja ispitivanja samo rezultiraju prilagođavanjem i modifikacijom planova bez promjene njihove strateške orijentacije.

Danas bih želeo da govorim o ključnim principima na kojima će se razvijati naša država, naša privreda.

Prvi princip je otvorenost. Istinski suverene države su uvijek zainteresirane za ravnopravno partnerstvo i doprinos globalnom razvoju. Naprotiv, slabe i zavisne zemlje obično traže neprijatelje, potpirujući ksenofobiju ili gubeći posljednje ostatke svog identiteta i nezavisnosti, slijepo slijedeći na tragu svog suzerena.

Rusija nikada neće krenuti putem samoizolacije i autokratije, iako naši takozvani zapadni prijatelji bukvalno sanjaju o tome. Štaviše, širimo saradnju sa svima onima koji su za to zainteresovani, koji žele da rade sa nama, i to će činiti i dalje. Ima ih mnogo. Neću ih nabrajati u ovom trenutku. Oni čine ogromnu većinu ljudi na Zemlji. Neću sada nabrajati sve ove zemlje. Opšte je poznato.

Neću reći ništa novo kada vas podsjetim da su svi koji žele da nastave rad ili rade sa Rusijom izloženi eklatantnom pritisku Sjedinjenih Država i Evrope; ide do direktnih pretnji. Međutim, ova vrsta ucjene malo znači kada su u pitanju države na čijem su čelu istinski lideri koji znaju razliku između svojih nacionalnih interesa, interesa svog naroda – i tuđih.

Rusija će graditi ekonomsku saradnju sa ovim državama i promovisati zajedničke projekte. Istovremeno, svakako ćemo nastaviti saradnju sa zapadnim kompanijama koje su ostale na ruskom tržištu uprkos neviđenom zavrtanju ruku – postoje i takve kompanije.

Vjerujemo da je razvoj pogodne i nezavisne platne infrastrukture u nacionalnim valutama čvrsta i predvidljiva osnova za produbljivanje međunarodne saradnje. Kako bismo pomogli kompanijama iz drugih zemalja da razviju logističke i kooperativne veze, radimo na poboljšanju transportnih koridora, povećanju kapaciteta željezničkih pruga, pretovarnih kapaciteta u lukama na Arktiku, te u istočnom, južnom i drugim dijelovima zemlje, uključujući u Azovsko-crnomorski i Kaspijski baseni – postaće najvažniji deo koridora sever-jug, koji će obezbediti stabilnu povezanost sa Bliskim istokom i južnom Azijom. Očekujemo da će teretni saobraćaj na ovoj ruti u bliskoj budućnosti početi da raste.

Ali spoljna trgovina nije naš jedini prioritet. Rusija namerava da poveća naučnu, tehnološku, kulturnu, humanitarnu i sportsku saradnju zasnovanu na ravnopravnosti i međusobnom poštovanju partnera. Istovremeno, naša zemlja će težiti odgovornom liderstvu u svim ovim oblastima.

Drugi princip našeg dugoročnog razvoja je oslanjanje na poduzetničku slobodu. Svaka privatna inicijativa za dobrobit Rusije treba da dobije maksimalnu podršku i prostor za implementaciju.

Pandemija i noviji događaji potvrdili su koliko su fleksibilnost i sloboda važni u ekonomiji. Ruski privatni biznisi – u teškim uslovima, usred pokušaja da se na bilo koji način obuzda naš razvoj – dokazali su da mogu da se takmiče na globalnim tržištima. Privatna preduzeća takođe treba da budu zaslužna za prilagođavanje Rusije na eksterne uslove koji se brzo menjaju. Rusija treba da osigura dinamičan razvoj privrede – naravno, oslanjajući se na privatni biznis.

Nastavit ćemo sa smanjivanjem administrativnih prepreka. Na primjer, 2016–2018. uveli smo moratorijum na rutinske revizije malih preduzeća. Potom je produžen do 2022. godine. 2020. ovaj moratorijum je produžen na srednja preduzeća. Takođe, broj neplaniranih revizija smanjen je otprilike četiri puta.

Nismo stali na tome, a prošlog marta smo otkazali rutinske revizije za sve preduzetnike, bez obzira na veličinu njihovog poslovanja, pod uslovom da njihove aktivnosti ne dovode ljude ili životnu sredinu u veliki rizik. Kao rezultat toga, broj rutinskih revizija je šest puta smanjen u odnosu na prošlu godinu.

Zašto iznosim toliko detalja? Poenta je da nakon uvođenja moratorijuma na revizije, broj prekršaja od strane preduzetnika – to je bio rezultat – nije povećan, već je opao. Ovo svedoči o zrelosti i odgovornosti ruskih preduzeća. Naravno, treba im ponuditi motivaciju, a ne prisiljavati ih da poštuju propise i zahtjeve.

Dakle, postoje svi razlozi da se učini još jedan radikalan iskorak, odnosno da se zauvek i trajno odustane od većine revizija svih ruskih poslova, osim onih rizičnih ili potencijalno opasnih aktivnosti. Svi su odavno shvatili da nema potrebe provjeravati sve bez izuzetka. Pristup orijentisan na rizik bi trebao biti na djelu. Tražim od Vlade da u narednih nekoliko mjeseci razvije konkretne parametre takve reforme.

Postoji još jedna vrlo osjetljiva tema za poslovanje, koja je danas također postala važna za našu nacionalnu sigurnost i ekonomsku otpornost. Kako bismo sveli i sveli na najmanju moguću mjeru sve vrste zloupotreba i rupa u zakonu za vršenje pritiska na poduzetnike, dosljedno uklanjamo labave propise iz krivičnog zakona koji se primjenjuju na privredni kriminal.

U martu prošle godine potpisan je zakon po kojem će poreske predmete protiv preduzetnika pokrenuti samo poreska služba – nema drugog načina. Uskoro će biti donesen nacrt zakona o smanjenju zastarelosti poreskih krivičnih dela i odbijanju tužbi za pokretanje krivičnog postupka nakon otplate poreskih obaveza.