Kratko uputstvo za praćenje geopolitike

Da li je Tramp dobar ili loš? E, to zavisi od vesti: ako je u vestima u negativnom kontekstu onda se većina seti kako preti i protivnicima i „saveznicima“, kako ucenjuje i vojno i ekonomski, kako danas jedno priča, uveče drugo tvituje a ujutru treće naređuje… Ali ako se u vestima o njemu priča u dobrom kontekstu onda se većina čitalaca seti da bi na njegovom mestu bila Hilari, da se bori protiv „duboke države“…

I šta je na kraju: da li je Tramp pozitivac ili negativac? Najpreciziji odgovor bi bio da je nebitan iako je predsednik SAD a da bi imali što jasniju sliku o njemu ili bilo čemu vezani za geopolitiku (kao uopšte o svemu u životu) situacija se mora posmatrati u dužem vremenskom periodu a zaključci formirati na logici i činjenicama a ne na emocijama.

Šta je trenutno najbitnije za razumevanje situacije u kojoj se nalazimo i za predviđanje kako će se razvijati? Najmoćniji gopolitički akteri su Rusija, Kina i SAD i razvoj situacije u svetu zavisi prvenstveno od njih. Rusiji i Kini odgovara stabilnost jer su u fazi rasta ali SAD-u ne odgovara jer im moć opada. Zato je logično očekivati da je SAD ta koja će da napravi korake na promeni trenutne geopolitičke situacije. Kakvi će biti ti koraci? Ovo pitanje je vrlo komplikovano jer su ti koraci uslovljeni nebrojenim detaljima, tih koraka uglavnom nećemo biti svesni dok se ne dogode. Oni spadaju u taktiku a taktiku je uvek teško predvideti inače bi protivnika bilo lako poraziti. Nama su strateška dešavanja mnogo bitnija jer na osnovu njih mnogo lakše možemo shvatiti šta nas očekuje.

Nekada je bilo lako predvideti poteze Zapada, tada protivnici nisu bili problem jer ih praktično nije ni bilo. Ceo politički establišment Zapada je „disao jednim plućima“, bilo je dovoljno čuti jednog političara da bi znali stav svih. Interes globalizma ih je ujedinio, svi su imali koristi i svima je bilo jasno da su bilo kakve nesuglasice samo trošile snagu i vreme koje su bili namenjeni ekonomskom napretku (tl. eksploataciji onih “manje razvijenih”). Ekonomska jednoglasnost je bila neverovatna uprkos različitim interesima koji moraju postojati. „Političko jednoumlje“ je dostiglo taj nivo da su se slagali i oko nedvosmisleno protizakonitih poduhvata. SRJ je napadnuta bez odobrenja UN, Irak je napadnut zbog lažiranih dokaza, Libija je napadnuta pošto je zona zabrane leta iskorištena kao agresivna mera umesto mera odvraćanja… I nikakvih ozbiljnih nesuglasica na Zapadu nije bilo bez obzira na sve zločinačke aktivnosti (ekonomske ništa manje od vojnih).

Ne bi bilo objektivno reći da baš nikakvih prigovora nije bilo. Britanija se protivila napadu na Irak ali je Bler „majstorki“ odradio posao ubeđivanja, pretnji, korupcije – čega već, da bi dobio podršku svoje vlade. Merkelova je bila izričito protiv mešanja u sirijski konflikt ali posle pauze na sastanku koji je bio posvećen ovoj temi i posle „prijateljskog zagrljaja“ Obame koga su preneli svi mediji promenila je stav za 180 stepeni. Pripremani su prekoatlantski i prekopacifički ekonomski dogovori… A onda su političari na Zapadu počeli da daju kontradiktorne izjave.

U početku nam je bilo smešno ali kako je potrajalo bili smo zbunjeni. Već u to vreme mi je izgledalo da se ponašaju kao da su dezorijentisani, kao “da ne dobijaju signal od matice”. Sve je kulminiralo Brexitom kada više nije bilo sumnje da se događaju tektonski pokreti u geopolitici. Iako globalizam i dalje javno nije dovođen u pitanje Brexit je bio jasan znak suprotnih tendencija. A tu su i nacionalistički pokreti širom Evrope koji su počeli mnogo pre Brexita.

Dolaskom Trampa na vlast mnoge su stvari postale jasnije. Carine i ekonomski rat protiv Kine ali i protiv “saveznika” je stavio tačku na globalizam. To nije teško razumeti jer globalizacija sada više odgovara Rusiji a posebno Kini ali i odbacivanje dolara kao osnovnog globalnog sretstva plaćanja globalizaciju čini sve manje privlačnom za Vašington.

Prošle su godine od Brexita i moglo bi se očekivati da se političari na Zapadu “usklade”, nije tu u pitanju samo politička međuzavisnost – ekonomska je mnogo veća. Pa ipak, danas su oni više razjedinjeni nego što su decenijama bili i sve ukazuje a posebno kriza sa Covid-19 da će se taj trend samo nastaviti ili čak ubrzati.

Osnovni sukob na Zapadu se odvija između globalista čiji su nekrunisani čelnici Obama i Hilari, koji obuhvataju većinu Demokratske stranke SAD i (još uvek) većinu političkog establišmenta Evrope kao i najjači bankari, Wall Street… i  – koga? Vrlo je teško odrediti ko je protivnik globalistima. Znamo da im je Tramp frontmen, da je uz njega deo američke administracije ali ne sva. Izgleda kao da Tramp stoji protiv mnogo jačeg protivnika i sigurno ne bi uspeo ništa da uradi ako ne bi imao moćnu silu iza sebe. U ovo poslednje možemo biti sigurni jer ni Putin ne bi ništa mogao da uradi da nije imao zaleđinu a njih dvojicu je glupost upoređivati po sposobnosti.

Iako je Tramp prilično nestabilna ličnost, haos koji je poslednjih godina prisutan na Zapadu a u poslednje vreme sve izraženiji i koji će se možda još pogoršati nije direktno njegova krivica (on je samo frontmen) već je rezultat sukoba ove dve struje moći. Odsustvo proizvodnje, urušena infrastruktura, dezorganizovanost javnih i saveznih institucija (SAD su imale najbolje organizovane protokole protiv biološke pretnje)… – ko će sve nabrojati?

To je trenutno stanje koje ne može predugo da traje. Do sada je urušavanje možda i bilo plansko ali već sada se američko stanovništvo pita šta je to sa njihovom “izuzetnošću” a to pitanje povlači mnoga druga za sobom što je krajnje opasno za obe stuje moći. Ovo je lako bilo predvideti zato je za pretpostaviti da je “rešenje problema” već predviđeno.

Šta će se dalje događati? Nemam pojma. Kao što sam već napisao to spada u taktiku i ona zavisi od mnogo faktora. Cilj ovog teksta i nije bio predviđanje razvoja geopolitičke situacije već je, kao što naslov kaže, kratko uputstvo koje ukazuje na način posmatranja geopolitičkih događaja. Osnovno je ne pokušavati tumačiti kompletnu politiku na osnovu jedne vesti (što ljudi često čine). Ako Tramp ne napadne neku državu uprkos brojnim pretnjama da će tako učiniti to ne mora da bude pokazatelj slabosti američke vojske ili nedostatka finansijskih sretstava za takvu akciju ili Trampove nesposobnosti… Ne mora da bude ništa od navedenog a može da bude sve i još mnogo više od toga. Što se više faktora razmatra to će i zaključak da bude kompletniji.