Politička bajka: Gordačov, Željcin i Ćutin u zemlji Busiji

U ovo praznično vreme dobro je napraviti pauzu od teških tema ali kako se politika uvukla u sve pore našeg života onda bar da napravimo kompromis 😉

Nekada davno, iza sedam gora na dalekom severu živeo je stari car Busije u dvorcu koji se zvao Dremlj (svaka sličnost sa pravim imenima je namerna. To je bilo tako davno da se više niko ne seća imena starog cara iako su imena njegovih sinova i danas poznata.

Stari car je u svojoj mladosti, kao što obično biva, bio snažan i impulsivan i iako je želeo dobro svom narodu (čemu ga je naučio otac kao što će i on svoje sinove učiti) nije uspevao da postigne šta je želeo. Nije imao dovoljno iskustva. Više bi se on posvetio ovom pitanju ali nije imao ni vremena jer je stalno bio pod pretnjom zapadnih carstava koja su želela bogatstva Busije. Duge godine vladavine i iskustvo proisteklo iz njih su mu pomogli da shvati gde je grešio ali je snaga nepovretno iscurela iz njegovog tela. Više nije bio spreman da vodi svoj narod, da se odupre sve jačim neprijateljima pa je odlučio da vlast prepusti sinovima. Pozvao ih je da im saopšti odluku i da ih uputi u ono što im je valjalo činiti.

„Draga moja deco, došlo je vreme da vi na svoja leđa preuzmete teret odgovornosti za svoj narod. Ja sam star i više nisam u stanju da donosim važne odluke, vi ste sada razboritiji i spremniji da se uhvatite u koštac sa novim vremenom. Sada znam da sam grešio, da zapadna carstva nisu tako zla kao što sam mislio i da su spremna da vam pomognu u građenju savremene države. Prihvatite tu pomoć i učinite ovu zemlju ponovo slavnom. Od ovog trenutka će Gordačov voditi zemlju a Željcin i Ćutin će mu pomagati koliko god mogu.“

Možda stari car nije dovoljno dobro poznavao svoj narod ali je postupke sinova mogao da pogodi do detalja. Tačno je znao da će ambiciozni ali lakomisleni Gordačov bukvalno shvatiti savet. Znao je da će zapadni carevi popustiti pritisak koji je gušio zemlju pokušavajući da dokažu Busima „dobre namere“ nebili se Busi odlučili na „njihove vrednosti“.

Znao je stari car da Željcin isuviše želi vlast da bi dozvolio bratu da toliko dugo vlada da zapadni carevi uspeju u svom naumu ali i da je dovoljno lukav da bi odmah započeo konfrontaciju već da će maksimalno iskoristiti novonastalo „prijateljstvo“ kao bi izvukao što veću korist.

Možda je to bio preveliki rizik ali starog cara je tešila misao da će jednog dana na tron sesti Ćutin u koga je polagao sve nade. Bio je svestan da Ćutin savršeno dobro zna namere zapadnih careva (zbog inteligencije koju je pokazao još u mladim danima poslao ga je na školovanje što bliže zapadnim carstvima kako bi ih što bolje upoznao), da poznaje dušu svog naroda, kao i da zna zašto je rekao to što je rekao pri predaji vlasti.

Bilo je tačno kao što je stari car planirao: Željcin je brzo smenio Gordačova i omogućio zemlji da ne uđe u novu konfrontaciju a ipak ne izgubi ono što ne može nadoknaditi. Ćutin se mudro držao po strani. Kada se Željcin umorio i oslabio od glume i udovoljavanja svojim željama predao je vlast Ćutinu baš kao što je to učinio i njegov otac.

Nemojte misliti da je zemlja bila u dobrom stanju kada ju je preuzeo Ćutin. Tačno je da je situacija bila znatno bolja od one kada je Gordačov postao car ali su se sada javili novi problemi. Gordačov je dao deo vlasti kneževima a Željcin čak dozvolio nekim pokrajinama da se odvoje kao i mnogim vlastelinima da rasprodaju blago zemlje i tako se obogate i steknu veću moć. Iako je to bio deo plana ipak su zapadni carevi shvatili da ne mogu da uđu u Busiju kako su želeli pa su počela da osvajaju zemlje oko Busije pokušavajući da je potpuno okruže. Sve je to Ćutin uspeo da prevaziđe i, uz pomoć vernih savetnika svoga oca, da ojača zemlju i zadobije veliko poverenje svog naroda.

Dugi niz godina je Ćutin vladao Busijom ali još uvek je osećao da nije ispunio očevu želju. Sada mu je zemlja bila tako jaka da ni jedan neprijatelj nije mogao da je osvoji, Busija je svakim danom bila sve bogatija a Busi sve bolje živeli i postali optimističniji nego ikad – ponosni na svoju zemlju i svog cara i spremni da se za njih žrtvuju. Ali postojala je šansa da kneževi i vlastelini u nekoj budućnosti naprave savez sa zapadnim carevima i ugroze ono čemu je ceo život posvetio. Bio je to vrlo osetljiv momenat: potrebno je svesti moć kneževa i vlastelina na najmanju moguću meru a ne izazvati preveliki gnev zapadnih careva jer iako se Busija mogla odbraniti Ćutin nije hteo da dozvoli bilo kakvu patnju svog naroda.

Tada Ćutin donosi odluku da, pošto njegov narod potvrdi njegovu vlast, donese proglas kojim poziva sve Buse da predlože plan organizacije Busije o kome će svi zajedno raspravljati i usvojiti onaj za koga zajedno odluče da će im omogućiti najbolji život. To zapadni carevi nisu smeli previše da kritikuju jer i sami insistiraju na vlasti naroda (iako ne da narod direktno vlada već preko kneževa i vlastelina ali to ne smeju javno da kažu ;). Naravno, Busi su napravili odličan plan i zahvaljujući njemu od tada žive u sreći i veselju (da nije tako ovo ne bi bila bajka, a zapadni carevi se razboljevaju i umiru od bolesti izazvane stresom.

Da je u ovoj bajci Ćutinu i Busima namenjena negativna uloga bila bi uvršćena u školsko gradivo svih zapadnih carstava. Ovako će bili svrstana u „lažne bajke“ i oni koji je budu pričali će morati da kleče na kukuruzu.