Prava snaga čovečanstva

Često pišem da narod treba da preuzme mnogo veću ulogu u organizovanju svog života i da se u što većoj meri oslobodi „roditeljske brige“ onih koji mu ne misle dobro – onih koji na njega gledaju kao na stoku za prodaju.

„Procesorska snaga“ čovečanstva je uveliko potcenjena. Za mnoge je veštačka inteligencija „svetlo na kraju tunela“ ali čekanje na nju je glupo i čist gubitak vremena. Sve što veštačka inteligencija bude u stanju, u stanju je i ova prirodna – sporije ali isto tako kvalitetno ako ne i kvalitetnije. Povod za ovaj tekst je izvanredna ideja grupe astronoma (https://www.sciencedaily.com/releases/2018/06/180618113030.htm).

Ukratko: Jedan od glavnih zadataka današnje astronomije je pronalazak novih egzoplaneta (planeta van Sunčevog sistema). Postoje razne tehnike za to ali direktna opservacija je vrlo teška ako ne i nemoguća usled prevelikog zračenja zvezde oko koje kruži ta planeta. Postoje metode (filteri) kojima se blokira svetlost same zvezde ali rezultati nisu zadovoljavajući. A onda se neko setio: „Zašto moramo da tražimo odbijenu svetlost od planete, zašto ne bi tražili nekakvo zračenje koje zvezda ne emituje?“

Dobro postavljeno pitanje daje više od pola odgovora. Kada neki atom ili molekul prelazi u pobuđeno stanje on apsorbuje odreženu količinu energije. Da bi se vratio u osnovno stanje mora da se oslobodi te energije a oslobađa je se zračenjem tačno određene frekvencije koja je karakteristična za taj atom ili molekul (da ne zalazim dublje). Tako su konstruisali uređaj koji traži specifične talasne dužine – ako se u atmosferi posmatrane planete  nalaze traženi molekuli ona postaje vidljiva za razliku od zvezde koja je suviše vrela da bi takvi molekuli opstajali. Na isti način se može videti i planeta za čije postojanje ne znamo.

Genijalno a tako jednostavno rešenje! Pored tolikih ostalih astronoma, fizičara, matematičara… samo su se oni toga setili. Ali da se toga setio neko od nas „običnih“ ideja gotovo sigurno ne bi bila iskorištena. Zašto tako mislim?

Gotovo svako od nas je zapazio nešto čudno, neobično, za čiji razlog ne znamo niti umemo da objasnimo. Poneko je uspeo i da shvati o čemu se radi ali nije dobio ideju ili nije imao mogučnost da to iskoristi. Mali broj je uspeo čak i da iskoristi ali nije znao-hteo da to znanje omasovi. Na taj način se OGROMNA količina stečenog znanja i još mnogo veća količina potencijalnog znanja (znanje koje bi se realizovalo ukoliko bi se o problemu razmišljalo) gubi. Čak se i široko upotrebljavano znanje može izgubiti vremenom. Možda je najbolji primer tradicionalna medicina koja se gotovo potpuno povukla usvajanjem oficijelne. A imam i lične primere.

Deceniju unazad na našim prostorima je bila najezda španskog puža. To je narandžasti puž golać koji jede sve na šta naiđe: pojede sve u bašti, i nad zemljom i pod zemljom, pojede voće na drveću i pre nego što sazri, pojede cveće… U početku bira a kada ih ima mnogo jedu sve. I nenormalno se razmnožava, bilo ih je toliko da se sa površine od 30-40 metara kvadratnih mogla napuniti kofa od 20l (srećom, jaka hladnoća jedne zime ih je toliko uništila da se nisu vraćali u prethodnom obimu).

Krajem jednog oktobra za vreme te najezde rendao sam domaći ren za zimnicu. Kako je to „prava tragedija ako se radi u kući“ (oni koji su radili sa renom znaju o čemu pričam) ren sam rendao napolju. Stavio sam rende u metalnu šerpu, šerpu na trotoar u hladu kuće i rendao nekih petnaestak minuta. Na moje ogromno iznenađenje, kao u horor filmu “španci” su počeli da izlaze sa svih strana – ispod trotoara, saksija sa cvećem, ukrasnog kamenja…

U to doba godine se vrlo retko mogu videti, popodne po suvom i toplom vremenu nikako. I svi su išli ka meni. Ne treba biti previše pametan da bi se shvatilo da su privučeni nečim što sam radio. Možda miris rena? Gotovo sigurno nije jer je on jedna od retkih biljaka koju nisu dirali. Zvuk rendanja? Možda ali ipak mislim da ih je privukla vibracija koju je rende prenosilo na šerpu i dalje na trotoar a preko trotoara svuda uokolo.

Španski puž je izuzetno nezgodan štetočina koji izaziva čitav spektar problema (pored ekonomskih i estetskih koji su očigledni, ako ga zgazite možete se oklizati gore nego na ledu) a ja sam savim slučajno otkrio potencijalni način za njegovo uklanjanje. Problem postoji, rešenje je na dohvat ruke ali niko nije zainteresovan!?! Uprkos ogromnim štetama u poljoprivredi država nije zainteresovana (ma nije preterano zainteresovana ni za protivgradnu zaštitu…). Ostaje da sam razvijem uređaj i ponudim tržištu što znači mnogo rada, ulaganja i još više rizika – koliko novca i vremena treba do realizacije, kako će reagovati tržište, šta ako se najezda smanji kao što i jeste… Za mene isuviše komplikovano da bih se upustio u takav projekat a saznanje kao potencijalno dragoceno može lako da se izgubi – čak i ovako objavljeno. Na sajtovima za pronalazače ćete na samom početku naći informaciju da je otkrivanje nečega pa i patentiranje toga tek mali deo posla. Najteže je naći kupca bilo za sam patent ili za robu ukoliko se odlučite na proizvodnju.

Do više jedinstvenih saznanja (tehnoloških rešenja, lečenja lekovitim biljem, raznih drugih “ubrzavanje, olakšavanja, pojednostavljenja…”) sam došao posmatranjem i razmišljanjem. Ono “jedinstvenih” je ključna reč – što je za mene novo možda se u Kini primenjuje vekovima. Upravo zato je neophodna sveobuhvatna baza informacija sa kvalitetnom recenzijom bar na nivou države ako ne cele planete.

Uglavnom ne razmišljamo jer smo sa svih strana obeshrabreni da “se upuštamo u takve avanture”. Ako se ipak odlučimo da gledamo širom otvorenih očiju onda najčešće gubimo vreme razmišljajući o stvarima za koje rešenje već postoji. Za istinski napredak civilizacije ovo se mora iz korena promeniti. Za udružene mentalne snage čovečanstva granice napretka NE POSTOJE. Naravno, kočnica ovog udruživanja su snage kojima ono ne odgovara ali to je drugi problem – ili ipak prvi koga bi odmah trebalo rešiti. Na kraju, i veštačka inteligencija će biti u njihovim rukama.