Rusija strahovito širi svoj uticaj zahvaljujući agresivnosti SAD-a

U poslednje vreme stalno se ponavlja pitanje: da li će doći do sukoba Rusije i SAD i kakav oblik sukoba će biti? Šta se podrazumeva pod sukobom? Da li su sankcije i ekonomski pritisak sukob? Da li je pritisak na saveznike sukob? Da li je informaciono-medijski pritisak sukob? Ko želi taj sukob?

Rusija ne želi nikakav sukob. Više od jedne decenije je u oštrom ekonomskom usponu i ako izuzmemo učinak sankcija taj trend bi se sigurno nastavio, prostora za ekonomski uspon ima još dosta. Osim toga, Moskva u ostvarenju svojih geopolitičkih ciljeva ne koristi silu – ako silu koristi u Siriji ona nije usmerena na pritisak tamošnje vlasti već naprotiv, tamo su prisutni jer ih je ta vlast pozvala. Istočna Ukrajina i Krim su specijalan slučaj, i mnogo manje i slabije države bi se angažovale na zaštiti svog stanovništva (jer tamo živi veliki broj Rusa).

Sve što Rusija želi je opstanak međunarodnog prava (znači što veća eliminacija sile iz međunarodnih odnosa) jer su to najbolji uslovi za nastavak i ubrzanje njenog napretka. Naravno da želi da proširi svoj uticaj jer na taj način stvara uslove za dalji napredak razvoja ali ne uz konfrontaciju sa bilo kim a kao što vidimo Rusija najbrže širi svoj uticaj zahvaljujući agresivnosti SAD-a. Iz ovoga je bitno zaključiti – Rusija nije “vitez na belom konju”, ona nije altruistični spasitelj čovečanstva već se prvenstveno bori za svoje interese, a to što u borbi za te interese pomaže direktno ugroženim je “kolateralna korist” a ne pravilo koje je obavezuje na pomoć svim ugroženim entitetima. Bazirati svoju budućnost na ruskoj pomoći je prilično nerealno, rizično ali i nepošteno.

SAD-u, sa druge strane, razvoj Rusije ne odgovara. Ne zato što postaje bezbednosna pretnja kako to žele da prikažu već zato što postaje smetnja neoliberalnom kapitalizmu koji je omogućavao prosperitet vladajućoj klasi Zapada, dakle ne stanovništvu SAD-a ili Zapada već onim malobrojnim koji su izrabljivali to stanovništvo zajedno sa ostatkom sveta (ograničiću se na ovakvu definiciju da dodatno ne komplikujem ionako komplikovano pitanje). Rusija zajedno sa Kinom zaustavlja dominaciju dolara koja je bila osnova za prosperitet pomenute vladajuće klase Zapada,  pomaže otporu pojedinih država koje žele da se otrgnu iz kandži neoliberalizma, “razgrađuje” propagandnu mašineriju kojom je vladajuća klasa Zapada držala u neznanju, imaginarnoj stvarnosti – čak pokornosti veliki deo svetske populacije, konkurencijom zatvara toj vladajućoj klasi sve veći deo tržišta…

Novi Svetski Poredak više nije ostvariv na način na koji je zamišljen, a to je bio osnovni uslov da Zapad funkcioniše na uobičajen način. A ako sistem ne funkcioniše na normalan način onda ulazi u vanrednu, kriznu situaciju. Ovo je odgovor ko i zašto želi konfrontaciju.

Vladajuća klasa Zapada ne da želi konfrontaciju već joj je neophodna. Postavlja se pitanje kakva će ona biti i šta tačno žele da postignu sa njom?

Kao i u mnogim stvarima i tu se mora napraviti balans između želje i mogućnosti. Moćnici Zapada sasvim sigurno žele da vojno pregaze Rusiju, prisvoje sirovinsku bazu, a preostalo stanovništvo pretvore u poluropsko tržište. Za sprovođenje takvog plana bi im trebalo oružje koje će potpuno zaustaviti rusko i apsolutna spremnost stanovništva da podrži (i učestvuje)  takav poduhvat.

Za oružje ne možemo biti do kraja sigurni jer se najnovija dostignuća drže u najstrožoj tajnosti ali možemo biti sigurni da stanovništvo Zapada nije oduševljeno idejom da se pokrene sukob protiv protivnika koji može potpuno promeniti njihov dosadašnji način života pa i ugroziti fizički opstanak. Onaj ko je napadnut nema šta da izgubi ali onaj koji treba da napadne pažljivo procenjuje šta sve tim napadom ugrožava. Osim toga, stanovništvo Zapada nije narod sastavljen od zapadnih nacija, tamo ima veliki broj Rusa, Kineza, Iranaca… koji ne žele takav sukob čak i ako je pobeda izgledna. Praktično je nemoguće da se dobije široka saglasnost stanovnika Zapada za vojni napad na Rusiju a bez takve podrške napad nema nikakvu svrhu jer je verovatnoća uspeha ravna nuli.

Oni koji odlučuju o ovakvom napadu sve ovo znaju i to bolje nego mi. Pa ipak, ono što vidimo neodoljivo podseća na pripreme za rat. Rusija se demonizuje šta god da uradi ili ne uradi. Kada ubija fanatike u Siriji ona “ubija umerenu opoziciju”, kada Ukrajinci obore putnički avion “to su uradili Rusi”, kada pobedi kandidat koga nisu želeli i za to “su krivi Rusi”. Rusi “emituju fake news”, “podrivaju temelje zapadne demokratije” – “jedu mali decu”. Postavlja se raketni štit, dovlači se vojska i naoružanje… zašto ako ne misle da napadnu? Šta smo do sada zaključili?

1. Zapadni Moćnici ne mogu kontrolisati ceo svet. Pokušali su sa globalizacijom ali su tako naneli sebi više štete nego koristi – “neprijatelj” je jači nego ikada. Njihovo očekivanje da će Jeljcina zameniti neki od tajkuna koji će im biti “na usluzi” je bilo prilično realno – to su postigli u mnogim drugim državama ali su podcenili sposobnost ruskih Moćnika.

2. Zapad  nema velikih izgleda da vojno porazi Rusiju čak i kada ona ne bi koristila nuklearno oružje jer nema podršku svog stanovništva.

3. Rusija svakim danom sve više napreduje što je čini sve težim protivnikom. Ukoliko Zapad nešto ne preduzme Rusija će uskoro biti u mogućnosti da širi svoju sferu interesa i na teritorije koje Zapad smarta isključivo svojima. Sama ideja “da će biti u mogućnosti” je za zapadne Moćnike neprihvatljiva.

4. Čak ni trka u naoružanju ne može da zaustavi razvoj Rusije jer je osmislila model brze modernizacije oružanih snaga uz neuporedivo manje troškove u odnosu na SAD.

Miroljubiva (tačnije ne-napadačka) koegzistencija bi možda bila moguća ako bi Rusija ostala bar na nivou na kom je danas ali ona nema nameru da na to pristane (jasno se vidi u izjavama Putina i ostalih ruskih čelnika). Jedino što je ostalo zapadnim moćnicima je da učvrste pozicije tamo gde već vladaju i ne dozvole Rusiji i Kini dalje prodiranje. Ako iz tog ugla posmatramo današnju situaciju onda nam je sasvim razumljiva demonizacija Rusije. Ona se mora prikazati agresivnom, opasnom – zlom da bi se opravdali naredni potezi.

Da bi se dodatno uverilo stanovništvo da je Rusija opasna napašće se države koje imaju rusku podršku iz razno-raznih razloga i tu će doći do direktnog okršaja između ruskih i američkih vojnih snaga. Tada na Zapadu više neće biti dileme o “ruskoj opasnosti” i sva sredstva će postati opravdana. Kada se uzme u obzir šta mogu i šta smeju najverovatnija je uspostava jasne i čvrste linije razgraničenja koja će da zaustave svu ekonomsku saradnju. “Gvozdena zavesa”, ideološka podeljenost, vojna pretnja – sve stvari za koje smo mislili da su deo prošlosti polako postaju naša sadašnjost i budućnost.

Šta tačno ovim dobijaju zapadni Moćnici?

“Prisustvo jake vojne pretnje” pruža čitav niz pogodnosti:

1. Sve države koje su “ugrožene” (što znači sve koje su sa njihove strene granice) moraju da se ujedine u zajedničkom naporu na sprečavanju “ruske agresije”. To bi se prvenstveno ogledalo u značajnom povećanju ovlašćenja NATO-a (možda i stvaranje nove vojne organizacije) tako da bi SAD koja i sada kontroliše NATO imala veći uticaj na države-članice nogo što ga ima danas.

2. Ta “ugroženost” ima značajnu ekonomsku komponentu. Osnovno je da bi se uklonila opasnost po opstanak dolara kao glavnog sretstva plaćanja (mada samo zapadnog sveta pošto bi za istočni bio potpuno potisnut). Rusija više ne bi snabdevala Zapad energentima i ostalim sirovinama što će omogućiti SAD-u da prodaje naftu i plin dobijen iz uljanog škriljca (sada postaje jasno zašto su forsirali ovu skupu i ekološki katastrofalnu tehnologiju).

3. (Možda najvažnije za zapadne Moćnike) Da li se sećate Hladnog rata i progona “crvenih veštica”? “Sadašnja pretnja je mnogo gora i zahteva oštriji pristup. Biće preduzete sve potrebne mere za zaustavljanje neprijateljskog delovanja i njegove infiltracije. Mi smo otvoreno društo i primili smo mnoge koji su došli sa neprijateljskim namerama…” – mislim da nema potrebe objašnjavati šta će se sve preduzimati da bi se ostvarilo “zaustavljanje neprijatelja”. Zapadni Moćnici će tada imati i civilne i vojne strukture kao zaštitu, svaki napad na Državu (na njih) će biti zaustavljan čak i od strane običnih stanovnika koji će iskreno verovati da im je to dužnost. Iako nam sada ovo izgleda nemoguće, preterano, upravo to je normalno psihološko stanje u slučaju pretnje (odakle da se informišu da pretnja nije stvarna?).

Cilj je maksimalna kontrola (maksimalna kontrola = maksimalna moć) – oduvek je i bio. Globalizacija je bila deo tog plana i da je uspelo opet bi se našao neki neprijatelj zbog koje bi mere maksimalne kontrole „bile neophodne“. Jedina nada da situacija ne bude ovako crna je ideološki sukob – potrebno je pokazati svojoj populaciji da je ovde bolje nego tamo ali šta ako su i na to mislili pri kreaciji „fake news“?

Jedina nada je da računamo na svoje snage, da na vreme shvatimo šta se sprema i to sprečimo. Ratom se ništa ne može postići posebno kada su protivnici izjednačeni – i posle rata bi se moralo pregovarati, zašto da se to ne učini pre? Totalnog nuklearnog rata gotovo sigurno neće biti ali da li je to uteha ako nam svakodnevica postane permanentna vojna pretnja?

Sukob SAD-a i Rusije već postoji i neophodno je zaustaviti njegov dalji razvoj. Korist od tog sukoba može imati samo mali broj pripadnika elite ali će gubitnk biti ostatak svetske populacije – svi mi.