Društvo i vođa

Kao replika na jedan od komentara kolega Žukov je ukazao na opasnost od „nacionalista zakrvavljenih očiju“ po sve nas u Direktnoj Demokratiji. Ovo pitanje je zaista interesantno i zaslužuje ozbiljnije razmatranje ne zbog samog fenomena i njegovog uticaja na društvo već da bi malo bolje shvatili funkcionisanje društva i odnose u njemu.

Čovek je po prirodi anarhističko biće i takve tendencije lakše usvaja od discipline. Dovoljno je pogledati ponašanje dece – možete ih godinama vaspitavati i da postignete zadovoljavajući uspeh, a da se za nekoliko nedelja u društvu „loše dece“ u velikoj meri „pokvare“. Ovo je pre pravilo nego izuzetak jer deci treba mnogo da shvate i prihvate korisnost i neophodnost  obaveza  (neko ih do kraja života ne prihvati).

U moralno stabilnom društvu večina pripadnika živi (ili se bar trudi a ako ne uspeva onda se trudi da sakrije da ne uspeva) po moralnim principima karakterističnim za to društvo. Obzirom da je čovek anarhista mnogo teže i sporije usvaja moralna načela nego što se njih odriče – to smo nažalost videli kod nas 90tih na šta Žukov aludira. I tu nema razloga za veliku diskusuju. Ali zašto se to dogodilo, zašto je nacionalizam (ekstremistički) „procvetao“? Da li je to normalan odgovor društva?

Čovek jeste anarhista ali društvo sastavljeno od anarhista ne može normalno da funkcioniše, nije usklađeno, organizovano – jednostavno nije funkcionalno. Zato čovek mora da se menja, da usvaja pravila (zakone, moralne odredbe) ili će onaj deo društva koji se već prilagodio da ga „odstrani“. I što su pripadnici društva usklađeniji to društvo efikasnije funkcioniše, ima manje problema… Posmatrajući na ovaj način moglo bi se zaključiti da kada društvo postigne neki stepen uređenosti više se ne vraća nazad. To, nažalost, nije tako a primera je bezbroj. Razlozi mogu biti spoljašnji, ali i unutrašnji mada su najčešće kombinovani – obično postoje pojedinci koji omoguće spoljašnjem faktoru da utiče na društvo (nema potrebe da dajem primere, imamo ih na pretek).

Kada se na društvo deluje spolja onda ono obično lako prepoznaje takvo delovanje i brzo donosi  kontra-mere ali ako su razlozi unutrašnji onda je situacija mnogo komplikovanija. Društvo teže prepoznaje prave namere, postaje konfuzno, pravila postaju neodgovarajuća, akcije neprecizne… društvo ne zna ko mu je neprijatelj. Zar vas ovo ne podseća na auto imunu bolest?

Sada dolazimo na naše društvo 90tih. Bili smo jedno društvo a onda je došlo do unutrašnjeg sukoga izazvanog spoljnim delovanjem a preko korumpiranih pojedinaca iz samog društva (tačnije domaćih izdajnika). Društvo je bilo zbunjeno i nije znalo kako da reaguje što je i bio cilj onih koji su sve to započeli. Tada je društvo postalo spremno da usvoji nova pravila i da pokrene akcije u skladu sa njima – kao nusproizvod su se javili ekstremni nacionalisti ili kako se „slikovito“ nazivaju korisni idioti. Ne morate se slagati sa objašnjenjem razvoja situacije 90tih, ono je samo posluzilo da prikaže način reakcije društva u nenormalnim okolnostima.

Ekstremnih nacionalista ima u svakom društvu ali oni žive potpuno marginalizovani sve dok društvo funkcioniše normalno. Vlast jeste kriva i odgovorna za njihovo uzdizanje ali do uzdizanja ne bi došlo dok većina bar prećutno ne prihvati njihovo uzdizanje. Narod je odgovoran za to što se dešava u društvu hteli mi to da prihvatimo ili ne. Da li su Amerikanci krivi za ono što njihova vlast radi širom planete pa i njima samima – naravno da jesu, bar oni svesni te odgovornosti.

Zgodno je reći „ne znam ja, mene ništa nisu pitali, šta ja tu mogu…“ a sve vreme uživaju korist ostvarenu takvom politikom (mada je ta korist u značajnom padu od 80tih na ovamo).  Isto kao što smo i mi krivi za rast međunacionalne mržnje – da se narod prdržavao ideje bratstva i jedinstva bilo koja vlast, bilo koji pojedinci pa i organizacije-provokatori ne bi uspeli da utiču na svest naroda. Ali do mržnje je ipak došlo – zašto? Razmislite ko (šta) nam je tada bio vođa.

Društvu su potrebne vođe. Tako je od postanka čoveka. I ranije – i životinjska društva (zvala se ona stada, čopori, jata – sve jedno) imaju vođe. Bez vođe nastaje anarhija i u ljudskom i u životinjskom društvu. Onda mi nemamo šta da brinemo, mi imamo vođe (predsednik, parlament). Da, mi imamo vođe ali oni nisu prave vođe, to nisu vođe koje brinu o dobrobiti celog društva već o njegovom malom delu – o najbogatijem delu. Sva ostala “briga” služi da se socijalni bunt drži pod kontrolom.

Zašto društvo ne napravi bolji izbor? Zato što društvo i nema izbor, u poslednje vreme sva društva dobijaju “nametnuti izbor”. Mislim da je izbor u SAD-u najočigledniji primer ali ni kod nas nije mnogo bolja situacija. Društvo nema izbor mogućeg već izbor ponuđenog. Tako sada imamo vrlo čudnu situaciju: društvo je odgovorno za svoje postupke, ono bira svoje vođe koje će artikulisati te postupke ali nije u stanju da utiče na vođe (tačnije jeste ali to izuzetno retko čini).

Kako je moguće da društvo ne oseća odgovornost za loša dela prema nekom drugom? Zato što su ih vođe ubedile da društvo nije krivo (na stranu ko određuje krivicu). Ko je u Srbiji bio kriv – Milošević. U Iraku Sadam, u Libiji Gadafi, u Siriji Asad… Znači ne Libijci, Iračani, Sirijci, ne ni Severnokoreanci ili Iranci već njihove vođe. Na isti način nisu krivi ni Amerikanci, Francuzi, Britanci… već ako krivica postoji onda su krivi vođe. I tako narod ne mora da brine i razmišlja već će to prepustiti vođama a ako dođe do problema smeniće ih… a za probleme neće odgovarati jer nisu krivi.

Nije mi cilj bio da vas zbunim, iz sve snage sam se trudio da objasnim ali ste bar shvatili komplikovanost današnje relacije društvo-vođa koja je najnamernije tako postavljena. Ako mi tako teško shvatamo šta se događa, kako će shvatiti većina društva koje ni ne pokušava? Neće, i u tome leži savršenost kontrole koja nam je nametnuta.

Da bi došlo do promene ove očajne situacije neophodno je da se deinstalira ovaj “sistem vođa”  koji vlada na štetu društva. Društvo mora da izabere za vođu najboljeg (ili grupu najboljih) prema svojim potrebama i svom kriterijumu. Kako će to danas učiniti? Da li postoje mehanizmi koji to omogućavaju? Teoretski postoje, dovoljno je da se takav pojedinac (pojedinci) prijavi kao kandidat, da iznese svoj program i društvo će prepoznati njegove kvalitete… u realnosti nema šanse. Ako je dovoljno pametan, a morao bi biti, zna da mu predstoji neverovatna borba protiv vladajućih struktura i finansijskih koje ih podržavaju. Ni jedan pojedinac makar imao natprirodne moći nema sposobnost da se protiv njih izbori. Čak i da se izbori, pa i da potpuno ukloni stare vladajuće strukture čeka ga borba protiv ekonomskih struktura koje imaju strašno jake pozicije. Za sve vreme mora da se bori i protiv medija koji mu nikako nisu naklonjeni. Kada bi nekim čudom sve to uspeo najveće pitanje je da li bi društvo prepoznalo njegov trud i dalo mu podršku u nastojanjima. Ne moramo se zamarati ovim pitanjem, onaj ko je pametan zna da bi ovo bilo samo gubljenje vremena i snage i rizik nepotrebne a lažne diskreditacije tako da nam ostaje izbor “podobnih”.

Otišao sam dalje nego što sam želeo ali svaka nedorečenost ostavlja mogućnost za drugačije tumačenje.  Do sada sam objasnio da društvu treba vođa, zašto imamo vođe kakve imamo i zašto nemamo vođe kakve bi nam trebale? 

Ali kako doći do pravih vođa (poštena, časna, moralna, hrabra… osoba koja radi isključivo u interesu društva)? Nije problem kako ih postaviti na vlast već kako ih naći. Aktuelna vlast to neće dozvoliti odnosno učiniće sve da spreči pronalazak takvog vođe. Znači mora se promeniti sistem a to je u današnjim uslovima jedino moguće dovođenjem na vlast stranke kojoj je osnovni cilj da promeni sistem. Takav pokret mora biti proizvod samog društva i to je put ka Direktnoj Demokratiji. Zašto je toliko važan pravi vođa, posebno u kontekstu uvođenja DD-e?

Da objasnim na primeru društva koje danas ima vođu koga bi mogli nazvati pravim. Zamislite da Rusija odluči da uvede DD-u. Narod je u principu “navijački” raspoložen, ako imaju priliku svi su najpametniji, najiskusniji – većinom imamo vrlo visoko mišljenje o sebi. Pustiti ljude da odlučuju u takvoj atmosferi znači dozvoliti da najglasniji, najbezobrazniji dođu u prvi plan – ono na šta je Žukov upozorio kao opasnost od “nacionalista zakrvavljenih očiju“. Zato moraju postojati regulaciona tela koja bi odlučivala o valjanosti inicijativa (a koja bi, naravno, bila birana od strane društva). Ali i takva tela na različitim ili istim nivoima mogu biti suprotstavljena i onda je neophodan vrhovni arbitar, domaćin – vođa koji ima izuzetno poverenje društva da donese odluku. Pri uspostavljanjnu DD-e pravi vođa je neophodan, nezamenljiv sve dok društvo ne usvoji obrasce ponašanje i vrednovanja i dok ne stekne dovoljno iskustva koji će mu omogućiti efikasno funkcionisanje. Tada će se pravi vođe nalaziti sve niže na lestvici odlučivanja mada će potreba za vrhovnim arbitrom uvek postojati kao mogućnost. A ako društvo pri uvođenju DD-e (znači u najkritičnijem momentu) nema pravog vođu to nije katastrofa – to je samo put ka stanju u kome se nalazimo danas.

Direktna Demokratija nije utopija, to je proces koji neminovno dolazi a kada će to biti zavisi od društva – tačnije od stepena logike koje društvo primenjuje. Ako nije u stanju da prepozna i otkloni negativne tendencije onda mu niko nije kriv. Kukanjem se problem ne rešava već akcijom ali mudrom, a ne stihijskom.