Autorov kratki uvod u knjigu: „Medicina – Od simbola isceliteljstva do metafore smrti”

Svakako da ova knjiga, sa ovakvom temom i naslovom, nije napisana slučajno u ova smutna vremena koja su započela proleća 2020. godine. 21. marta te iste godine, završio sam jedan esej, čije pisanje je bilo isprovocirano događajima koji su započeli početkom tog meseca, a u kojima se kao glavni junak pojavio jedan virus. U tom eseju glavni junak je također bio virus, i to onaj iz Pekićevog Besnila, uz pomoć kojeg sam, posmatrajući šta se sve tada dešavalo, započeo pisanje ove knjige, mada toga nisam u tom trenutku bio svestan. Ono čega sam tada postao svestan je da virus kao patogen ne samo da ne postoji, nego da više od dva veka služi kao fasada za ostvarivanje mračnih ciljeva otuđenih centara moći, koji takozvanu alopatsku medicinu koriste da svoje perfidne prevare umotaju u oblandu „nauke”.

Sa tom idejom sam u narednom periodu nastavio sa pisanjem eseja na tu temu, ali istovremeno i započeo rad na istraživanju fenomena alopatske medicine i načina na koji je ona poslednjih dva veka uticala ne sudbinu modernog čoveka. Mada se osnivačem alopatske medicine smatra američki naftni magnat Džon Rokfeler senior, čitava tužna priča o tome kako je čovek postao predmet bezobzirnog eksperimentisanja i manipulacija u rukama priučenih i samozvanih doktora počela je sa Edvardom Dženerom, koga i danas medicina smatra ocem imunologije i tvorcem prve vakcine i pored toga što nikada nije dokazano da je pohađao i završio bilo kakvu medicinsku školu. Jedini dokaz je bila diploma doktora koju je uramljenu držao okačenu na zidu u svojoj ordinaciji. S obzirom da su se bilo kakve diplome i tada kao i danas mogle kupiti, i to čak na malo snabdevenijoj pijaci, taj dokaz ozbiljni istraživači njegovog lika i dela nisu mogli prihvatiti.

Kao takav samozvani doktor, Džener je smućkao neku smešu koja će kasnije dobiti naziv vakcina protiv velikih boginja, koje su u to vreme početkom XIX veka bile smatrane najvećom opasnošću za zdravlje ljudi, a koje su se s vremena na vreme pojavljivale širom Evrope i Amerike u obliku epidemija. Ta Dženerova vakcina će narednih više od veka ipo biti, povremeno i pod prednjom kazni ukoliko je neko odbije, ubrizgavana u ljudska tela, mada nikada neće biti dokazana njena delotvornost, jer su i vakcinisani i nevakcinisani podjednako umirali od te bolesti, za koju su ozbiljni naučnici utvrdili da je uzrokovana nehigijenskim uslovima života koji su tada vladali, pogotovu na periferijama velikih gradova, i da se povukla sama od sebe kada su se higijenski uslovi popravili.

Tek kada je 1939. godine Alan Vat Dauni sa univerziteta u Liverpulu uz pomoć tadašnjih najsavršenijih mikroskopa ispitao uzorak Dženerove vakcine, utvrdilo se da ta vakcina nema nikakve veze sa njegovim takozvanim „virusom”, pretpostavljenim izazivačem velikih boginja, već da predstavlja običnu „veštičiju smešu”, kako su je tada nazvali njegovi kritičari. To je isprovociralo novinarku Katarinu Vu da u članku objavljenom u Smitsonijan magazinu izjavi: „Šta su onda, kojeg đavola, oni ubrizgavali u ruke miliona ljudi za proteklih 150 godina?”

Međutim, što se vakcina i virusa tiče, najveće zlo koje je alopatska medicina nanela čoveku desilo se za vreme one grozne španske groznice, tokom koje je između 1918-1920 umrlo između 50 i 100 miliona ljidi. Ukoliko se detaljnije istraži šta se sve događalo tokom te tri godine može se, naravno, doći do verzije koja nema ničega zajedničkom sa onom zvaničnom pričom. Vera Šarav, poznati aktivista protiv mahinacija biohemijske i farmaceutske industrije, a inače preživeli logoraš iz nacističkih logora smrti, je u svom saslušanju pred Velikom porotom Narodnog suda, kojom predsedava ugledni nemački advokat Rajner Firmih, ispričala šta se stvarno događalo tokom te takozvane pandemije. Istinita priča je frapantna, jer nikakve bolesti nije ni bilo. Pod izgovorom da se pojavila veoma opasna i zarazna bolest izvršena je prisilna masovna vakcinacija stanovništva. Umirali su samo oni koji su vakcinisani, dok oni nevakcinisani, ne samo da nisu umirali, nego se nisu ni razbolevali, bez obzira što su bili u bliskom kontaktu sa vakcinisanima, to jest obolelim.

Postoje brojna svedočanstva o tome, ali svakako najvažniji i nepobitan dokaz da se nije radilo ni o kakvoj zaraznoj bolesti predstavlja eksperiment koji je grupa američkih vojnih i civilnih lekara obavila na ostrvu Galops u bostonskoj luci 1919. godine u jeku te pandemije. U eksperimentu je učestvovalo 100 zdravih američkih vojnika starosti 25-30 godina. Njima su u tela ubrizgavani kokteli uzoraka iz krvi i ispljuvaka obolelih, čak su prisiljavani da budu sa njima u bliskom kontaktu i da se ljube. Na kraju nijedan od vojnika nije oboleo. Svi su ostali potpuno zdravi. Eksperiment je nadgledao doktor Milton Rozenau, u to vreme profesor na Harvardu, napisavši o tome izveštaj, koji je 1919. objavljen u stručnom časopisu Journal of the American Medical Association. Taj izveštaj se i danas može naći na internetu, i iz njega je potpuno jasno da španska groznica nije predstavljala nikakvu bolest već masovno trovanje vakcinom.

A što se samog virusa tiče, kao što je na samom početku spomenuto, sa njime se vešto manipuliše, koristeći ga za raspirivanje straha u svrhu primoravanja stanovništva na vakcinaciju, dok on kao patogen uopšte ne postoji. Time se prvi ozbiljno i sveobuhvatno bavio jedan od najvećih biologa svih vremena Harold Hilman, koji je dokazao da ono, što naučnici vide na ekranu elektronskih mikroskopa, predstavlja veštačke konstrukcije, stvorene u njihovim glavama, a kasnije i kompjuterskim simulacijama. Jer, to što se pod mikroskopom vidi, nakon uticaja zračenja samog mikroskopa te otrovnih supstanci iz ćelijskih kultura u kojima se hipotetički virus traži, su fragmenti mrtvog tkiva. Virus niko nikada nije izolovao živog iz ljudskog ili životinjskog organizma.

Sa Hilmanom su se kasnije složili mnogi istraživači, a najglasniji među njima je nemački biolog Stefan Lanka, koji je pre tridesetak godina prvi izolovao živog virusa iz okeanske flore. Virusi su po njemu mikroskopska bića koja žive u simbiozi sa organizmom domaćinom, dobroćudna su i ne predstavljaju opasnost niti za jedan organizam. Lanka se proslavio kada je 2016. godine Vrhovni sud Nemačke u Karlslueu presudio u njegovu korist u parnici u kojoj je on bio optužen. Sud je tom odlukom potvrdio da nikada nije dokazano postojanje virusa malih boginja, a time bilo kakvog virusa, pošto se za dokazivanje svih takozvanih patogenih virusa koristi ista procedura koju je ustanovio nobelovac Džon Franklin Enders još pedesetih godina prošlog veka.

Ono što oni nazivaju virusima su prosto fragmenti bivših ćelija, za koje nikada nije dokazano da mogu uzrokovati bilo šta.

Kao što je rečeno za utemeljitelja alopatske medicine smatra se američki naftni magnat Džon Rokfeler senior, koji je, nakon što je u drugoj polovini XIX veka, zahvaljujući nafti postao najbogatiji čovek na planeti, početkom XX veka težište svog interesovanja prebacio na medicinu. Osnovao je Institut za medicinska istraživanja, a pod svoju kontrolu stavio sve ostale medicinske institucije, kao što su: Američka medicinska asocijacija, Glavni obrazovni odbor i Američko društvo za kancer. Ali ključni događaj se zbio 1910. kada je objavljen Fleksnernov izveštaj. To je dokument u obliku knjige, čiji je autor Abraham Fleksner, u to vreme eminentni prosvetitelj. Taj dokument će, kako će se pokazati, biti od istorijskog značaja i predstavljati temelj zapadne alopatske medicine u nastupajućim vekovima. U njemu će biti date obavezujuće smernice za obavljanje svih funkcija koje su imale ikakve veze sa medicinom, od obrazovanja, preko lekarske prakse i načina lečenja, pa do lekova i farmacije.

Nije potrebno naglašavati da su sve te smernice imale snagu zakona i bile obavezujuće, tako da su lekari i farmaceuti koji se nisu pridržavali propisanih pravila gubili automatski dozvole za rad. Isto se dešavalo i sa školskim ustanovama. Oni naučnici koji se svojim radom i otkrićima nisu uklapali u Rokfelerovu viziju medicine i farmacije sabotirani su i sklanjani na periferiju, a ako je trebalo i fizički eliminisani. Teško je nabrojati sve one lekare i naučnike koji su stradali, ponekad i na tragičan način, u tim čistkama, jer su postali smetnja interesima, ne samo alopatske medicine, nego i korporativnih kapitalističkih centara moći, koji su stajali iza nje.

U ovoj knjizi su čitava poglavlja posvećena Rojalu Rejmondu Rajfu, Gastonu Nisensu, Vilhelmu Rajhu i Hiltonu Hotemi, vizionarima, čija se epohalna otkrića u oblasti medicine i načina na koji funkcioniše ljudski organizam, ali i čitavo kosmičko ustrojstvo kojeg je on sastavni deo, nisu uklapala u njihovu računicu. Medicinsko-farmaceutska osovina je posebno bila osetnjiva na otkrića lekova i načina kako se može lako i efikasno izlečiti kancer, jer je to bio njen najprofitabilniji biznis. Zbog pronalaženja leka protiv raka Rajf, Nisens i Rajh su sudski proganjani. Rajfov naučni rad je potpuno zaustavljen i uništen. Rajh je završio u zatvoru, gde je i umro. Hotema je tri puta menjao ime da bi zavarao cenzuru državnih organa i poštanske službe. Jedino je Nisens na istorijskom suđenju u Montrealu 1989. dobio sudski spor.

Detaljno su obrađene i ostale velike medicinske prevare XX veka, koje su se protegle i u XXI, od kojih je svakako najveća HIV/AIDS prevara. U toj prevari lek AZT, kojeg je 1964. godine spravio Džerom Horvic, a kojeg je, nakon što su mu prilikom testiranja svi tretirani miševi pocrkali, bacio u smeće, da bi ga dvadesetak godina kasnije prevaranti izvadili iz smeća, patentirali i proglasili čudotvornim lekom protiv izmišljenog i nepostojećeg virusa HIV, od kojeg će narednih decenija umesto miševa crkavati ljudi.

Opisana je i prevara sa također izmišljenim polio virusom i lakrdijom oko paralize, koju nije izazivao nepostojeći virus, nego DDT i mnoge druge hemikalije koje su masovno korištene kao pesticidi. Prevencija takve paralize je vršena sa vakcinom, koju je izumio jedan od najvećih prevaranata XX veka Džonas Saks, a od koje će se u stvari dobijati paraliza, i to ona dečija. A od svih mogućih vakcina, a ima ih, ni broja im se ne zna, dobija se još jedna nova dečija bolest, a to je autizam, čija se učestalost poslednjih nekoliko decenija povećava po eksponencijalnoj stopi. Borbi protiv te opasne i zloćudne prevare već pune dve decenije je nesebično posvećen Robert F. Kenedi, junior.

Posebna pažnja je ukazana na spregu medicine sa farmaceutskom i prehrambenom industrijom, koja je nazvana medicinsko-farmaceutsko-prehrambenim trojnim paktom. S obzirom na razvojnu liniju kojom se kretao kapitalizam da bi dostigao svoju najvišu tačku na kojoj se trenutno nalazi, a na kojoj se čitava kontrola nad planetom nalazi u rukama monopolizovanih bankarskih i korporacijskih čudovišta, onda je sasvim prirodno da je onaj pomenuti trojni pakt, na čelu sa medicinom, u potpunosti podređen interesima korporativnih centara moći, i da je čovek, kao bespomoćna jedinka, sveden na obični broj, pretvoren u mešavinu robe, zamorčeta i deponije širokog spektra različitih toksičnih hemilkalija, koje završavaju u njegovom telu.

Svakako da najvažniju i ključnu polugu kako trojnog pakta, tako i korporacijskog Behemota, predstavlja prehrambena industrija, jer se uz pomoć nje lako ostvaruju veliki profiti, dok se kroz njenu tehnologiju, koja je danas nezamisliva bez hemijskih komponenti, preko hrane, koju ljudi konzumiraju, u njihova tela neometano, uz punu podršku zakonske regulative, ubacuju raznorazni aditivi, čija je glavna svrha izazivanje hroničnih obolenja, kako bi se od čoveka napravila doživotna mušterija druge dve komponente onog trijumvirata, a to su medicina i farmaceutska industrija.

Pored toga, zahvaljujući do savršenstava razvijenom procesuiranju u proizvodnji hrane, čovekova ishrana se sastoji od konzumiranja uglavnom beskorisne hrane bez ikakve takozvane hranjive vrednosti. U tu kategoriju beskorisne hrane spada i sektor one brze hrane, koji je također veoma pažljivo osmišljen i raširen po čitavoj planeti, pretvorivši se u neodoljiv, ali i opasan trend. Tako da je čovek, uhvaćen u kandže nevidljivog neprijatelja, transformisan u običnog, robotu nalik, večitog bolesnika i zavisnika od medicinskih usluga i farmaceutskih proizvoda, zvanih lekovi.

Bez obzira na ni malo zavidan položaj u kojem se moderni čovek, uglavnom svojom krivicom, našao, njegova sudbina bi ipak trebalo da se nalazi u njegovim rukama i da zavisi isključivo od njega samog, to jest od toga da li će uspeti da se osvesti i počne koristiti one prirodne mehanizme i sposobnosti kojima ga je tvorac, ma ko to bio, opskrbio, namenivši mu sigurno mnogo važniju i kompleksniju ulogu od obične igračke u rukama svojih neprijatelja, koje je sam stvorio. Dok mu to ne pođe u potpunosti za rukom postoje itekako upotrebljive strategije uz pomoć kojih je moguće izbeći brojne zamke i, ako ne u potpunosti sačuvati zdravlje, ono barem izbeći ona teška i neugodna hronična obolenja. Na te potencijalne spasonosne mogućnosti se pokušalo ukazati u poslednjim poglavljima knjige.

Pomažući sebi da se spasi od posrnule medicine čovek bi mogao da pomogne i samoj medicini da izađe iz ćorsokaka, te se i sama iščupa iz istih onih kandži kojima ga kao saučesnik zločinačkog poduhvata drži kao taoca skoro dva veka. I ne samo medicini, nego i doktorima, to jest lekarima, za koje je slavni Volter, mnogo pre nego što je alopatska medicina inaugurirana, rekao: „Lekari lekove o kojima malo znaju stavljaju u tela o kojima još manje znaju u svrhu lečenja bolesti o kojima ništa ne znaju.”

Da bi na kraju možda jednoga dana medicina počela konačno da radi ono što je njen osnivač Hipokrat zamislio još pre dve ipo hiljade godina, a to je, da nas uči kako da živimo i da se ponašamo, te koje izbore da činimo, da nam ona nikada ne zatreba.

Ali taj oporavak medicine nije moguć bez vraćanja njenoj suštini, a to je teorija terena Antoana Bešama koja je zamenjena profitabilnijom teorijom klica Luja Pastera, na osnovu koje će, zahvaljujući Rokfeleru, a ne nauci, narednih vek ipo lekari besomučno antibioticima i drugim toksičnom supstancama uništavati nepostojeće viruse, bakterije, bez kojih nijedan organizam ne može funkcionisati, i, što je najtragičnije, ljudsko zdravlje. Dubinu te tragedije i zablude moguće je dokučiti setivši se Marka Tvena, koji nekad davno reče: „U nevolju nas ne dovodi toliko ono što ne znamo, koliko ono što znamo, ali što jednostavno nije tačno.”

A ono što treba da znaju ne samo lekari, nego i njihovi (ne)suđeni pacijenti, je da je ključ zdravlja u izboru takvog životnog stila koji će omogućiti našim organizmima da održavaju u ravnoteži onaj Bešamov teren i tako učine nemogućim da se ikada pojavi bilo kakva bolest.

Ali i da se, ukoliko se čovečanstvo izvuče iz te nevolje, nikada više ne ponovi ono što se dogodilo marta 2020, kada su u ime medicine i „nauke” bezobzirno pogažena sva ljudska prava i slobode, kada su se, nakon uspostavljanja medicinskog terora, pod kopitama policijske konjice našla deca, žene i starci, kada je primenom smrtonosnih protokola u bolnicama i staračkim domovima pobijeno i pogušeno ko zna koliko miliona ljudi, kada su bolnice primale specijalne bonuse ukoliko prijave što više mrtvih od takozvanog kovida, a da se ne govori o onim milionima stradalih od vakcina, koji se još uvek broje i ko zna da li će ikada biti izbrojani.