Da li smo sami – i zašto?

Pitanje „da li ima života van Sunčevog sistema“ je jedno od najinteresantnijih za široku javnost. Dokaza za sada nema ili se dovoljno pažljivo kriju, međutim, ima puno činjenica koje posredno mogu nagovestiti odgovor na ovo pitanje. Ovde ću pokušati da ih što preciznije predstavim.

Šta je to život?

Nauka napreduje velikom brzinom, znanja do kojih dolazimo su zaista neverovatna. Kada kažemo život tada pomislimo na čoveka, mačku, travu… a tek ređe na recimo bakteriju. Zbog toga i kada razmišljamo o mestu van naše planete gde bi moglo biti života mislimo prvenstveno na mesto sa „prijatnom“ temperaturom. Ali šta kažu istraživanja? Nađene su bakterije na geološki aktivnim područijima na dnu okeana gde je Zemljina kora tanka i lava se povremeno jednostavno izliva ili izbacuje vrelu vodu u obliku podvodnih gejzira. To su mesta sa temperaturom od preko 350˚ C i neverovatnim pritiskom a te bakterije se hrane vodonik sulfidom – nije baš život na koga smo navikli.

Nedavno smo saznali da postoje mikroorganizmi koji su ostali zarobljeni pod debelim slojem leda u jezerima na Arktiku i preživeli tako stotinama hiljada godina. Ako mislite da su ovo ekstremi – varate se. Pre par godina ruski astronauti su čisteći spoljašnju površinu Međunarodne Kosmičke Stanice „ISS“ pronašli plankton i druge mikroorganizme koji su tamo bili zakačeni!

Život na ekstremnim temperaturama, pritiscima, u sredini velike kiselosti ili baznosti, u odsustvu vode ili kiseonika, u ekstremnom zračenju… – gde je granica? To su organizmi koje nazivamo ekstremofili i koji su otkriveni nekoliko decenija unazad ali to je još uvek život koji poznajemo, da li postoje oblici života na samoj Zemlji koje nismo u stanju da detektujemo ni shvatimo?

Da li je moguć život van naše planete?

Obzirom na pronalazak života u otvorenom svemiru odgovor je definitivno pozitivan. Sada se postavlja pitanje da li postoje gradivne materije za nastanak života u drugim delovima svemira? Poslednjih godima su otkrivene velike količine i veliki broj organskih jedinjenja u otvorenom svemiru od kojih su neki vrlo kompleksni kao što su prostiji šećeri ili gradivni blokovi nukleinskih kiselina. Kako su to otkrili? Najprostije rečeno to izgleda ovako: kada svetlost prođe kroz neku materiju ta materija apsorbuje određeni deo svetlosti i na osnovu „preostalog dela“ naučnici sa apsolutnom sigurnošću mogu utvrditi o kakvoj materiji je reč. Sledeće godine će biti lansiran teleskop sa moćnom opremom koja će biti u stanju da pravi vrlo precizne analize atmosfere bližih planeta sa mogućnošću da odredi materiju za koju se sa velikom verovatnoćom može tvrditi da je proizvod života – ukoliko takva materija tamo uopšte postoji.

Znači gradivna materija za život postoji širom svemira – kakvo mesto je potrebno za njegov nastanak? Kako smo već videli život nije previše izbirljiv. Na osnovu dosadašnjih otkrića može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da velika većina zvezda ima bar po jednu planetu a mnoge i po više njih. Kako je moguće videti relativno tamna tela na tako velikoj daljini? U stvari, viđeno je samo nekoliko planeta i to nedavno zahvaljujući najnovijoj tehnologiji . Zvezda je sjajnija nekoliko miliona puta nego njena planeta i ideja je bila napraviti softverski filter koji će blokirati svetlost zvezde. Metoda kojom je otkriveno najviše planeta se zasniva na pojavi smanjenja intenziteta svetlosti sa zvezde kada se planeta  u prolazu nađe između zvezde i nas posmatrača – kao da zvezda trepne. Da bi se otklonila sumnja da je „treptaj“ izazvalo nešto drugo čeka se potvrda, potrebno je da zvezda „trepće“ u pravilnim intervalima Još jedna metoda je široko korišćena a to je „gravitacioni pomeraj“. Kao što zvezda gravitacijom drži oko sebe planete i one svojom masom privlače zvezdu. Iako je masa planeta značajno manja a samim tim i dejstvo na zvezdu ipak je dovoljno veliko da uzrokuje oscilaciju zvezde koju možemo registrovati.

Od tog neverovatno velikog broja planeta neka je bar mali deo sa tekućom vodom to je opet ogroman broj potencijalnih kandidata za nastanak života sličnog našem. Ali nije neophodna planeta za život, postoje mišljenja da su meseci oko velikih planeta još i bolji kandidati: unutrašnjost tog meseca se zagreva gravitacionim delovanjem planete oko koje kruži i toplota se širi do površine tako da mu nije potrebna svetlost zvezde kao izvor energije što takođe znači da može biti na većoj udaljenosti od zvezde gde je opasnog zračenja manje. Osim toga, velika planeta je odlična zaštita od kometa i meteora – znamo šta to znači. Dakle, ukoliko nema nečega nauci nepoznatog život tamo negde samo čeka da bude otkriven. Ovo su do sada bile činjenice a sada da malo uđemo u „sivu zonu“.

Ima li ih inteligentnih?

Evolucija jednoćelijskog života u višećelijski i dalje u sve složenije organizme je sasvim prirodan proces za životnu sredinu sa odgovarajućim uslovima. Razvojem i usavršavanjem organizama razvijaju se i njihovi „intelektualni“ potencijali. Čovek često ističe da je jedino biće sa sposobnošću logičkog zaključivanja ali oni koji su u stalnom dodiru sa životinjama se neće lako složiti sa ovim, i sam sam bio svedok ponašanja životinje koje je bilo posledica učenja i primene stečenog znanja. Zašto ne bi na nekoj drugoj planeti život, za koji smo već zaključili da postoji velika verovatnoća, kroz nekoliko stotina miliona ili nekoliko milijardi godina evoluiralo do inteligencije?

Već pomenut neverovatan broj planeta u svemiru pruža veliku mogućnost razvoja života a velika starost svemira je uslov da neki oblici tog života, kao što smo mi, dostigne razvoj do stepena inteligencije. Na ovakvu konstataciju odmah se javlja pitanje „ako postoje zašto nas ne kontaktiraju?“

Na ovo pitanje postoje tehnički i filozofski odgovori. Prvi problem je rastojanje koje se meri u svetlosnim godinama. Ono što u kosmičkim relacijama možemo zvati našim najbližim susedstvom se meri sa recimo par stotina svetlosnih godina. To praktično znači da ako postoji inteligencija na 200 svetlosnih godina od nas koja pokušava da nađe tragove inteligencije onako kako to i mi radimo nas neće otkriti jer mi koristimo radio talase jedva preko jednog veka. Znači, tehnološki smo toliko mladi da nas ni susedstvo ne poznaje.

„A zašto ne nalazimo tragove starijih civilizacija?“

Kada gledamo deo svemira koji je udaljen milijardu godina mi vidimo ono što je tamo bilo pre milijardu godina. Šta je tamo danas nemamo pojma – možda je sada tamo prepuno inteligentne aktivnosti koju bi mi mogli detektovati ali za to moramo sačekati milijardu godina. Takođe, kada bi tamo otkrili inteligenciju pitanje je šta bi sada tamo zaista bilo jer naše sada i njihovo sada se razlikuje za milijardu godina. Možda su davno izumrli iako ih mi vidimo a možda su prešli na viši oblik komunikacije koju mi još uvek ne koristimo – što može biti sledeći razlog zašto ih ne detektujemo.

Svemir je veoma star i sasvim je moguće da su mnoge inteligentne vrste nestale. Ljudski rod je imao sreće da Zemlja nije doživela kataklizmični događaj tipa pada većeg meteora desetinama hiljada godina ali to može biti slučaj i zahvaljujući tome što živimo u mirnom, ivičnom delu galaksije gde su velika nebeska tela prilično udaljena. U centralnom delu galaksije to sigurno nije slučaj. Pa i danas, na ovom stepenu tehnološkog razvoja ne bi bili u stanju da učinimo mnogo ako bi se našli na putu nekom „globalnom ubici“. Samodestruktivne tendencije vrsta manifestovane u ratovima i sličnim radnjama neću ni pominjati. Ako je neka civilizacija ipak prevazišla sva iskušenja i dostigla tehnološki razvoj koji im omogućava putovanje svemirom čak svetlosnom brzinom, rastojanja su i dalje prevelika.

Da pretpostavimo da je neka civilizacija u stanju da putuje nadsvetlosnom brzinom. Iako naša fizika kaže da je to nemoguće pitanje je da li će se to promeniti kroz recimo 10 000 godina (što je kratak vremenski period u kosmičkim relacijama). Da pretpostavimo da su nas već pronašli – zašto nas nisu kontaktirali? Ovde prelazimo u domen filozofije.

Zašto nam se ne obrate?

Da li smo sigurni da nam se nisu već obratili? Ali pre toga da razmotrimo da li su već ovde. Postoje brojne „anomalije“ u drevnim spisima, na slikama, freskama… koje bi se mogle povezati sa vanzemaljcima. Posebno je interesantan mit o Atlantidi: ostrvo naseljeno naprednijom civilizacijom koje je u strašnoj prirodnoj katastrofi potonulo. Za ondašnje vreme bi bilo nazamislivo ali danas ne toliko da je to „ostrvo“ u stvari zaronilo ili čak odletelo.

Ali u novije vreme postaje još zanimljivije. Brojni su pojedinci koji su videli NLO-e, brojne su takve slike (mada su većinom fotomontaža) ali ono što je indikativno je da ni jedna vlada nije jasno negirala postojanje ovog fenomena. Štaviše, poslednjih godina se objavljuju vojni dokumenti vezani za NLO-e u kojima se vidi da su na radarima primećivani objekti za koje se nije znalo poreklo i koji su leteli na način na koji naša (ovozemaljska) tehnika nije u mogućnosti – neverovatna ubrzanja i skretanja pri tim ubrzanjima koja usled inercije ljudska posada ne bi preživela kao i neobjašnjiva nestajanja. Da to nisu retki slučajevi govori i preporuka pilotima da se u susretu sa takvim objektima ni slučajno ne ponašaju agresivno – napadački a koju su usvojili bar Amerika, Rusija i Britanija.

Ono što za sada „znamo“ je da je najveća frekvencija pojavljivanja za vreme velikih vojnih pokreta. Rusi (vojska SSSR-a) su išli dotle da su organizovali lažne manevre u cilju „privlačenja“ NLO-a. I kako kažu, bili su uspešni u tome. Amerikanci su takođe imali sličnih iskustava. Jedan mornarički oficir tvrdi da su pri testiranju rakete ispaljene sa broda u sred dana videli NLO koji je leteo u blizini rakete, ispaljivao neke zrake u njenu glavu što je izazvalo prevremeni pad rakete. Mnogo je ovakvih izjava i verovatno su mnoge lažne ali je interesantno da većinom govore o „njihovom“ interesovanju za naše vojne sposobnosti. Mala je verovatnoća da je ta zainteresovanost vezana sa namerom da nas napadnu – da je tako odavno bi to učinili, ne bi čekali da razvijemo naoružanje.

Zamislite da dođete na planetu pavijana. Dovoljno su inteligentni da nešto nauče ali su previše agresivni da bi se mogao uspostaviti neki ozbiljniji rad sa njima. Šta bi onda uradili? Proučavali ih i eventualno pokušali da ih unapređujete na neki način ako imate dovoljno vremena i volje za to. Iako ljudi o sebi imaju lepo mišljenje mi smo veoma agresivna vrsta. Neumereno trošimo sve resurse do kojih možemo doći bez obzira kako to utiče na druge ljude, na životnu sredinu a da pri tom ne biramo način na koji ćemo do tih resursa doći. U stanju smo da se međusobno istrebljujemo – šta dalje reći. A mi ne gledamo u nebo i nadamo se poseti vanzemaljaca da bi „upoznali novu braću“. Da se ne lažemo, mi ni svoju braću često ne podnosimo, nismo mi toliko zainteresovani za same vanzemaljce već za njihovo znanje, za njihovu tehnologiju. A davati tehnologiju koja bi mogla omogućiti odlaske na druge svetove bićima kao što smo mi bi bilo krajnje neodgovorno – kao pustiti lisicu u kokošinjac. Jedino što vanzemaljci mogu učiniti je da pokušaju da nas promene ili bar kontrolišu naše najagresivnije potencijale i na taj način nam omoguće dovoljno vremena da se promenimo a da se do tada međusobno ne istrebimo.

Ako pretpostavimo da su vanzemaljci pokušali da utiču na našu civilizaciju onda je to najverovatnije bilo kroz religiju. Desetinama hiljada godina smo gajili kultove raznih božanstava tako da je bilo potrebno samo malo usmeriti verovanje prema suštinskim vrednostima. Nešto što možda najviše ide u prilog ovoj tezi je da se vrlo slična imena i događaji provleče kroz različite religije. Naravno, sve to je mogao biti spontani razvoj naše civilizacije ali kada se pogleda šira slika verovatnoća (a bez konkretnih dokaza sve se svodi samo na verovatnoću) vanzemaljskog uticaja je prilična. Još jedan detalj bi mogao biti interesantan: kroz filmove sa tom tematikom smo već stvorili viziju izgleda vanzemaljaca ali da li nas posećuje samo jedna vrsta ili ih ima više? Možda su neke toliko napredne da su prevazišle postojanje u fizičkom obliku i da „žive“ samo na energetskom nivou – zanimljiva asocijacija na „sveti duh“?

I na kraju, šta uraditi da nam se ipak obrate?

Ako su gore iznete pretpostavke tačne, ako nas vanzemaljci „nadgledaju“ onda bi bilo logično i da su nam ostavili „kanal za komunikaciju“. Ja verujem da jesu. Sve religije praktikuju okupljanje i pevanje duhovnih pesama, molitve, liturgije… Oslobađanjem tih pesama od dogmatskih elemenata, vraćanje njihovom izvornom obliku pri čemu se širi iskrena ideja ljubavi, tolerancije, zajedništva i što masovnijim pevanjem širi se pozitivna energija koju bi vanzemaljci možda mogli osetiti. Verovatno bi bilo potrebno da se takva okupljanja izvode istovremeno na celoj planeti radi postizanja što veće koncentracije pozitivne energije.

Najbolje od svega je što ne možemo pogrešiti. Ako bi uspeli da postignemo takav stepen iskrenog jedinstva i saradnje eksplozivan napredak naše civilizacije bi bio zagarantovan – sa vanzemaljcima ili bez njih.