Finci, koji vam je vrag?!

Ovu priču sam nedavno čuo. Ne znam je li istinita ili u kolikoj mjeri je istinita, ali je prenosim zato što mi se učinila zanimljivom.

Dva starija prijatelja, zaboravio sam im imena i nazovimo ih Pero i Đuro, tek da se lakše snalazimo, krenula su nekim poslom u Finsku. Vozili su na smjenu kombi koji je imao samo prva tri sjedišta, a ostalo je bilo prazno pa su tu mogli i spavati. Nisu imali mnogo novaca, ali mogli su ipak usputno i ponegdje navratiti kod prijatelja i poznanika, nešto vidjeti, jer nisu bili ograničeni vremenom niti kad moraju tamo stići niti kad se trebaju vratiti. Vozili su tako da im ne bude prenaporno, bili su svjesni da više nisu u cvatu mladosti i da su im mogućnosti ograničene.

Kad su nakon nekoliko dana stigli u Finsku, u grad koji im je i bio krajnje odredište, Đuro je vidio zgodno mjesto za parkiranje i rekao Peri da se tu namjerava zaustaviti, ali mu je ovaj rekao da produži još malo, samo da on pošalje neku poruku. Ovaj je mahinalno produžio i prošao pored parkirališta, a usputno začuđeno pitao Peru: „Pa dobro, zašto trebamo produžiti da bi napisao poruku, zar to nisi mogao još jednostavnije uraditi na miru na parkiralištu?!“ „Hm? Dobro kažeš, stvarno mi nije jasno zašto sam to rekao?! Eto, to je najbolji dokaz koliko sam ostario, a sve se ljutim kad mi neko spomene godine! Hej – nemoj se parkirati da napišem poruku – gdje je tu logika?!“, ljutio se Pero sam na sebe. Dok su se objašnjavali, stali su uz kraj puta i gledali kako da se vrate na ono parkiralište, ali iza njih je bio uzak tunelčić i bilo bi opasno voziti unatrag. Trebalo je napraviti krug.

Odjednom, dok su se oni objašnjavali, tu se stvoriše dva policajca. Pitaju ih zašto su tu stali i znaju li da je na tom dijelu puta zabranjeno zaustavljanje. „Ah! Ne znam da je zabranjeno, jednostavno sam se zbunio i ne sjećam se ni da sam vidio znak. Ali vidim sad da je ovdje suženje i bez znaka!“, bio je iskren Đuro. „Pa što ste onda stali?“, pitao je policajac. „Teško je to objasniti, a možda još teže vama razumjeti jer ste mladi“, nastavio je Đuro i ispričao im istinu kako se dogodilo da baš tu stanu. „Pođite za nama!“, rekao je policajac nakon nekoliko izmijenjenih „signala“ s kolegom, i uskoro su se našli u prostorijama Policije.

Pero i Đuro su ostali nekoliko minuta sami u jednoj prostoriji, a onda su se pojavila policajci koji su ih doveli u društvu svog šefa koji ih je ljubazno pozdravio i rekao: „Kolege su mi rekli da ste napravili manji prekršaj, da ste svjesni da ste pogriješili i da ste se ponašali vrlo pristojno nakon prekršaja. Oni smatraju da niste pogriješili iz nemara, nego eto, jednostavno se tako desilo. Mi upravo imamo jednu akciju kroz koju pokušavamo smanjiti tenzije u prometu, potaći i vozače i policiju da se ljudskije ponašaju i kada je u pitanju kršenje pravila. Odlučili smo, u dogovoru s našim sponzorima, stimulirati neke od onih koji se pristojno ponašaju nakon počinjenog prekršaja; koji pokažu da prekršaj nisu počinili iz nemara i koji se iskreno kaju zbog greške. Čini nam se da vi ispunjavate sve te kriterije i da zaslužujete nagradu, a ne kaznu.“ Pero i Đuro su bili zbunjeni: “Kako, ne razumijemo!? Nećete nas kazniti, nego ćete nas još nagraditi zato što smo napravili prekršaj!?“ „Da, nagradit ćemo vas, ali ne zato što ste počinili prekršaj, nego zbog onoga poslije, razumijete li? Uz to da vam kažem, i niste toliko krivi jer znak o zabrani zaustavljanja niste ni mogli vidjeti. Jutros je vjetar otkinuo granu na drvetu koja je pala taman tako da je zaklonila znak i upravo je sad komunalna služba uklanja. Dakle, imat ćete dva dana na raspolaganju besplatan taksi, da vas vozi dok ne obavite sve svoje poslove i potrebe, i uz to besplatan jednodnevni boravak u hotelu.“

Tako su junaci naše priče, zahvaljujući pogrešci, koja im je omogućila da pokažu svoje pravo lice, imali divan boravak u ovoj zemlji. Obavili su posao mirno, bez stresa, imali udoban smještaj i još jedan cijeli dan da ih taksi vozi kako bi vidjeli sve važnije znamenitosti tog grada. U povratku kući Pero je, ali s vidnom dozom simpatije, izgovorio rečenicu iz naslova ove priče i obećao Đuri: „Čim se vratimo kući, poslat ću onim policajcima kulen i litru šljivke, neka se i oni malo počaste!“ „Ne, nego ćemo zajedno poslati obojici i njihovom šefu po kulen i po litru šljivke, zaslužili su!“ „Tako je, prijatelju!“, nastavili su razgovor putujući zadovoljno kući.