Mala seoska gazdinstva* su neizostavni akter u ruralnom okruženju. Kako bi opstala u modernim vremenima, potrebno je da osmisle način da dodatno zarade integrisanjem različitih aktivnosti kojima se bave. Nepoljoprivredne aktivnosti, kao seoski turizam, pružaju dobru platformu za realizaciju ovakvog pristupa.
Za opstanak sela su podjednako važna kako velika tako i mala seoska gazdinstva. Sveobuhvatna briga o ruralnom razvoju podrazumeva da je za napredak ruralne ekonomije potrebno obratiti pažnju na sve segmente i sve aktere iz tog okruženja. Ipak, mali poljoprivrednici u modernim vremenima se ne mogu oslanjati jedino na poljoprivredu kao izvor zarade pa moraju osmisliti nove načine zarađivanja novca. Mala poljoprivredna gazdinstva obično svaštare i stoga im sve raznovrsne aktivnosti koje obavljaju pružaju i šansu da kroz seoski turizam obogate svoju ponudu. Zato je važno osmisliti načine za integrisanje tih aktivnosti u ponudu seoskog turizma.
Različite su opcije za koje se mala poljoprivredna gazdinsta mogu opredeliti kako bi obezbedila dodatne izvore prihoda. Ukoliko se nalaze u ruralnim područjima sa povoljnim zemljištem, vodom i klimom, dobro rešenje je da se usmere na povećanje efikasnosti svoje proizvodnje povećanjem prinosa ili promenom strukture proizvodnje uvođenjem u proizvodnju profitabilnijih useva. Ako su dovoljno kreativni mogu ostvariti dodatnu zaradu putem dodavanja vrednosti svojim proizvodima uvođenjem standarda putem sertifikovane proizvodnje, ili proizvoda sa oznakom kvaliteta, geografskog porekla odnosno tradicionalne recepture u preradi. Primeri ovakvih proizvoda su organski i proizvodi sa oznakom geografskog kvaliteta. Na malim gazdinstvima koja raspolažu stručnim ljudskim potencijalom i radnom snagom moguće je osmisliti malu tradicionalnu preradu za dodavanje vrednosti primarnim proizvodima, a ona posebno kreativna gazdinstva mogu da idu još dalje i da takve proizvode prodaju turistima na svojim imanjima.
Naravno, nije tako jednostavno uključiti obične poljoprivredne proizvođače u turističku industriju. Ono što najčešće nedostaje malim poljoprivrednim gazdinstvima su adekvatne nove veštine za upravljanje i obezbeđenje usluga kako bi njihovi posetioci bili zadovoljni boravkom i poželeleli da se vrate. Usvajanje neophodnih standarda podrazumeva finansijsku podršku i angažovanje stručnjaka koji će im pomoći da svoju ponudu prilagode potrebama posetilaca. Stoga je neophodna eksterna podrška u vidu povoljnih kredita i spoljne ekspertize. Naročito je važno ne zaboraviti investiranje u marketing kako bi se privukli turisti iz udaljenih gradova, ili čak i inostranstva. U Srbiji se ovakav vid podrške može ostvariti kroz mere podrške iz nacionalnog budžeta, a slične mere su planirane i iz pretpristupnih fondova EU za ruralni razvoj (IPARD fond).
Može se učiniti da je za jedno malo poljoprivredno gazdinstvo potrebno previše napora da bi pronašlo svoje mesto u turističkoj niši. Ipak, u krajnjoj liniji, posle sprovedenih korektivnih intervencija, pokaže se da su napori bili vredni truda. Prilikom planiranja koraka koje treba sprovesti, ne treba zaboraviti ni potrebu da se oni uklope u ukupne razvojne planove zajednice, regiona i cele države. Integracijom primarnog sektora prerade i usluga se stvara lanac vrednosti koji donosi prihod i nije koristan samo za pojedinačno gazdinstvo već doprinosi revitalizaciji čitave seoske zajednice. Čak je i Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) kroz svoje projekte u praksi dokazala da seoski turizam treba primarno razvijati na malim gazdinstvima jer će u krajnjoj instanci i drugi stanovnici ruralnih oblasti od toga takođe imati koristi. Seoski turizam kao izvor dodatnih prihoda na malom poljoprivrednom gazdinstvu ili kao potpuno nepoljoprivredna aktivnost je sasvim opravdan i smislen način za integraciju i valorizaciju njihovih raznovrsnih aktivnosti.
* http://ruralinfoserbia.rs/publikacije/undp_mala_ruralna_domacinstva.pdf