Kneginja Ljubica – između žene i ratnika

Jedna od najznačajnijih žena srpske istorije s kraja 18. i početka 19. veka jeste upravo kneginja Ljubica Obrenović. Žena kneza Miloša Obrenovića, hrabra i dostojanstvena, bila je oduvek poštovana u narodu. Knez Miloš, koji i nije bio baš primer vernog muža, zadavao je jade ženskom srcu njegove plemenite i veoma tradicionalne žene.

Kneginja Ljubica je svojstvena po mnogo čemu, ali jedna od zanimljivijih stvari jeste ta, da je ona i pored mnogog bogatstva bila skromno i tradicionalno odevena. Od nakita nosila je samo burmu i sat, a oko pojasa, umesto pafti pozlaćenih i sa mnogo ukrasa, koje su bile svojstvene bogatim i uglednim ženama, kneginja Ljubica je nosila, verovali ili ne – kuburu.

Ljubica je rođena u selu Srezojevci, 14. januara 1785. godine kao Ljubica Vukomanović. Bila je naočita mlada devojka, poznata po inteligenciji, strogom ponašanju i veoma izrazitom karakteru, pa je tako, i nakon udaje za kneza Miloša, mnogo puta učestvovala u političkim dogovorima. S knezom Milošem imala je osmoro dece, od kojih je četvoro umrlo. Ljubica je majka kneza Mihaila Obrenovića koji je vladao Srbijom u dva navrata, od 1839. do 1842. godine kao i od 1860. do 1868. godine kada je na njega izvršen atentat.

Ljubica je u Beogradu bila poznata kao velika dama i ljubiteljka svog naroda, iskrena i poštena vladarka, kao i velika dobrotvorka. Njena rezidencija je bila konak kojeg su nazivali konak kneginje Ljubice, a u toj zgradi je kasnije bio smešten prvi beogradski Licej.

Ljubica je boravila u Beogradu odvojeno od svog muža jer je tako često bilo najbolje za oboje. Miloš, poznat kao veliki diplomata ali i ljubitelj žena, često je zbog ovog drugog bio u sukobu sa svojom izabranicom, tradicionalistkinjom, strogom i dostojanstvenom Ljubicom.

Koliko je njihov brak zbog toga bio nesrećan, Ljubica nije skrivala, često je govorila: ”Kada bih morala ubiti sve Miloševe prijateljice, to znači da bih ubila mnogo sveta.”

Poznata po nošenju oružja za pojasom, u delu Opisanije života moga Save Tekelije, na 204. strani se nalazi podatak da je Ljubica ubila jednu ljubavnicu svoga muža. Nesrećna devojka se zvala Petrija. Pričalo se da je veza između Petrije i Miloša već postala toliko duboka da je on razmišljao i sve je upućivalo na to da bi Petrija mogla postati njegova žena. Kneginja Ljubica to nije mogla podneti, mašila se svoje kubure iza pojasa i ubila devojku.

Kneginja Ljubica, iako u veoma teškom stanju zbog neverstva svoga muža, nikada se nije odricala svoje uloge u društvu i značaja vladarke svoga naroda. Iako je bila nepismena, angažovala je redovno pisare koji bi za nju obavljali neophodne poslove, ali, kasnije i beležili njena sećanja pomoću kojih i mi sada znamo nešto što je bilo van diplomatskih i istorijskih dokumenata.

Bitka za odbranu Čačka

Kneginja Ljubica je svoju hrabrost i požrtvovanje pokazala upravo prisustvujući u važnim bitkama. Kada su se kod bitke na Ljubiću, Miloš i vojska hteli povući zbog strašnih gubitaka koje su pretrpeli od Turaka, kneginja nije odustajala. Hrabrila je ratnike pa je tako čak i vojnika Marka Štitarca zaklela da ukoliko se vojnici ne vrate u boj, on mora zaklati nju, njene ćerke i njenu svekrvu. Ukoliko Čačak padne zbog njihovog povlačenja, kneginja je zaklela oficira da je mora ubiti. Ovo je podstaklo sve muškarce da se s još većim entuzijazmom i hrabrošću vrate u bitku, što je, naposletku, rezultiralo srpskom pobedom. Beleži se još jedan sličan njen postupak iz 1813. kada je upravo ona bila ta koja je odbila da se, pret turskim mačem, povuče ka Crnoj Gori, iako su mnogi to činili. Njena hrabrost i odanost otadžbini bili su jači od njenog života, majčinstva i svega ovozemaljskog. Upravo zbog toga je ona heroina srpskog 19. veka.

Nesrećna sudbina pratila je Srbe i Srbiju u tom dobu pa je kneginja Ljubica umrla u izgnanstvu, u tadašnjem Austrijskom carstvu. Umrla je u Novom Sadu, 1843. Godine, a sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori gde i danas počiva.