Kolektivna svest

Na kraju predhodnog teksta sam ukazao na neophodnost podizanja nivoa kolektivne svesti kako bi uspeli da prevaziđemo mnogobrojne nagomilane probleme i konačno započeli razvoj civilizacije punom snagom a ne da nazadujemo kao što je sada slučaj. A mogućnosti su zaista neverovatne, teško je samo pratiti najnovija naučna dostignuća – koja se, iz logikom teško objašnjivih razloga, primenjuju u vrlo malom procentu.

Ali šta je to kolektivna svest? Uobičajeno objašnjenje bi bilo: „kolektivnu svest čini sistem zajedničkih uverenja, stavova, pogleda na svet i vrednosti u jednom društvu a koji određuju način mišljenja i ponašanja pripadnika tog društva. Krajnje pojednostavljeno to bi bilo primenjeno iskustvo i kao takvo pripada uglavnom fizičkom svetu dok bi se po nazivu ipak očekivale i duhovne komponente.

Često se potvrda neke teorije otkriva slučajno. Jedna od njih je gotovo legenda, „fenomen 100 majmuna“.

Priča ide ovako: 1952. naučnici su na na ostrvu Koshima hranili Japanske majmune (Macaca fuscata) slatkim krompirom uvaljanim u pesak. Ukus krompira im se sviđao pa su ga jeli iako im je pesak smetao. I tako je bilo sve dok 18 meseci stara ženka nije rešila problem tako što je krompir prala u obližnjem potoku. Tom triku je naučila svoju majku, svoje drugove koji su učili svoje majke i iskustvo se brzo proširilo na veliki deo populacije. Posle određenog vremena samo neke starije jedinke nisu prale krompire (izgleda da tvrdoglavost nije ekskluzivna osobina čoveka). Ali ono što je najzanimljivije je da su i majmuni na okolnim ostrvima počeli masovno da primenjuju istu tehniku iako su bili predaleko da komuniciraju na uobičajeni način. Zaključak naučnika je bio da se dostizanjem „kritične mase“ javlja mogućnost neke vrste mentalne komunikacije.

Negde u osamdesetim godinama prošlog veka ovaj eksperiment je ponovljen na drugoj lokaciji a umesto slatkog krompira koristili su banane uvaljane u pesak. Prema rečima organizatora ovog eksperimenta situacija se ponovila ali nije bilo potrebno formiranje kritične mase već se tehnika brzo proširila čim je jedna jedinka njom ovladala. Rezultati ovog drugog, ponovljenog, eksperimenta su još pod većim znakom pitanja jer su organizatori pošli od unapred formiranog mišljenja. Naime, oni su izneli tezu da oko Zemlje postoji „mentalni“ omotač, kao recimo ozonski, koji povezuje sve jedinke određene vrste. Prema njihovom mišljemu svaka informacija koju jedinka nesvesno šalje u taj omotač (a što bi bilo svako iskustvo, svaki osećaj…) je na raspolaganju svim ostalim jedinkama te vrste. Upravo tako se metod pranja slatkog krompira proširio od jedinke koja ga je smislila na ostale na udaljenim ostrvima.

Mnogi odbacuju mogućnost da tu nečega ima zbog nedostataka konkretnih dokaza. Navikli smo da radimo u fizičkom svetu i tu se osećamo sasvim sigurno dok za mentalni svet nema razvijene odgovarajuće metode ni alate pa čak ni naziv i zato ga najradije izbegavamo. Ja tu dilemu nemam, potpuno sam siguran da to „nešto“ postoji jer imam lični primer.

Majka mog oca i njena ćerka (moja tetka) su bile u vrlo interesantnoj mentalnoj vezi. Ako bi neka od njih bila bolesna ili pod velikim brigama druga bi to osećala. Tetka bi znala da nazove i da pita kako je baka. Pošto sam već dobio instrukcije od bake da ne pričam da je bolesna da  tetka ne bi brinula, pokušavao sam da slažem ali bi tetka samo rekla: „znam da nije dobro ali mi reci o čemu se radi“. Vrlo brzo sam shvatio da je tetka bolje znala od mene kako se baka oseća iako je bila 100 kilometara daleko. Interesantno je da su one taj dar shvatale kao nešto najnormalnije pa smo i mi ostali to tako prihvatili. Tada sam bio isuviše mlad (i zaokupljen drugim stvarima da bih razmišljao o značaju onoga čemu sam svedočio a danas je isuviše kasno obzirom da ni baka ni tetka više nisu žive.

Jednom prilikom sam sanjao ali sam se ujutru od celog sna sećao samo jedne slike – nekog pejzaža. Kroz nekoliko dana sam bio na putovanju i u jednom momentu sam video upravo pejzaž koji sam sanjao. To je bio vrlo neobičan doživljaj – istovremeno sam sumnjao i bio siguran da je to ono što sam sanjao. Šta god da je bilo znam da sam bar par minuta bio naježen kao bodljikavo prase. „Deja vu“ je u stvari češći fenomen nego što se misli jer ljudi retko o tome pričaju, odnosno ne insistira se na objašnjenju. Treba obratiti pažnju i na san kao medijum za prenos informacija.

Zašto sada ubacujem vidovnjaštvo i slične pojave?

Izgleda da te informacije odnekud dolaze a „planetarni omotač kolektivne svesti“ bi mogao biti njihov izvor. Vidovnjaštvo je specijalna priča, mnogo je prevaranata ali ko nije čuo za Nostradamusa? Ima više poznatih vidovnjaka koji su bili na zvaničnom testiranju od strane uglednih institucija i mada nije bilo značajnih otkrića (bar nama nisu prikazana) sama činjenica da su testirani je potvrda da bi tu moglo biti nečega. Srpski vidovnjaci Tarabići (Miloš i Mitar) su imali veliko poštovanje u narodu a možete biti sigurni bez obzira na današnje spekulacije da kada srpski seljak oda priznanje nekome iz svoje okoline taj je zasigurno to priznanje zaslužio.

Takođe je vrlo zanimljivo da je većina vidovnjaka, pre nego što su to postali, doživela neku traumu od kojih su možda najčešće vrlo visoka temperatura ili čak upala mozga. Ovaj podatak me navodi da visoka temperatura dovodi do biohemijskih promena u mozgu i do stvaranja nekih veza koje omogućavaju neuobičajeni protok energije. To u slučaju Tarabića verovatno nije slučaj, mnogo je verovatnije da su rođeni sa tom sposobnošću obzirom da su braća i da je zaista ekstremno mala verovatnoća da su obojica doživeli takve promene. Mozak je zaista neverovatan primopredajnik (ili ipak samo antena?) čije mogućnosti tek treba da otkrijemo.

O samoj suštini predskazanja budućnosti ne volim previše da razmišljam jer ono potkopava temelje mog sveta („ako je budućnost zapisana onda smo mi samo statisti u svom životu“) ali to što nam je teško da shvatimo ne znači da treba da ga potpuno odbacimo. Možemo mi da guramo glavu u pesak ali to neće ukloniti mogućnost da nešto postoji. Možda je u pitanju višedimenzionalnost, paralelni svetovi… – nećemo znati dok ne istražimo.

Sada dolazimo do „nezgodnog“ pitanja: ko da istraži?

Manje-više svi naučni centri su pod kontrolom vlasti. Sama vlast ne želi ni da razmišlja o njenoj zameni. Šta mislite kako će vlast gledati na mogućnost da se unapred vidi greška zbog koje će biti zamenjeni – jer svaka vlast jednom bude smenjena i to zbog neke pogrešne politike. Kada bi to bila ekskluzivna mogućnost da samo oni vide to bi im bilo čak korisno ali je sasvim jasno da takve stvari ne mogu da se kriju na duži rok. Vlast želi stabilnu situaciju – ponekad im je prihvatljiviji i „kontrolisani haos“ nego „uzburkan mir“. Dakle, teško da će neka vlast gledati blagonaklono na ovakva istraživanja (koja imaju realnu šansu da nešto značajno otkriju).

Sam način na koji sam „nabacao“ informacije ukazuje na komplikovanost ovih pitanja.  Informacija ima još mnogo ali ne želim da uđemo u spekulacije koje bi nas odvele na pogrešnu stranu. Za početak je dovoljno da ostanemo otvoreni bar za očigledno.

Možda ćemo za odgovore morati da sačekamo „tehnološku singularnost“ kada veštačka inteligencija neće previše mariti za osećanja koja izaziva kod vlasti ili će brzina otkrivanja biti tako velika da vlast neće imati vremena da reaguje. U svakom slučaju, moraćemo još da sačekamo na te odgovore a do tada ako vam neko kaže: „ne širi negativne talase“ prihvatite taj savet ozbiljnije nego onaj ko vas savetuje jer postoji mogućnost da svaki osećaj postaje deo kolektivne svesti – ako ne želite da vaša negativna osećanja ne doprinesu kritičnoj masi koja će pokrenuti negativne procese. A to ne želite, zar ne?