Komp Kamp jedini kompjuterski kamp za decu u Srbiji

Radoslava Konjević i Teodor Sandel-Konjević osnovali su kamp gde deca uče da programiraju video igre. Odlična ideja da se deca zainteresuju da kompjuter koriste u edukativne svrhe, da se osamostale, steknu samopouzdanje, a ujedno se bave i sportskim aktivnostima, uče o zaštiti životne sredine i učestvuju u kreativnim radionicama iz oblasti muzike i filma.

Živimo u vremenu u kome deca previše koriste računar igrajući igrice. Nekada se više izlazilo napolje, družilo i igrale su se više društvene igre. Sada se deca mnogo ranije upoznaju sa kompjuterom i provode dosta vremena sedeći ispred njega. Da bi to vreme proveli učeći nešto korisno i edukativno, Radoslava Konjević i Teodor Sandel-Konjević osnovali su kamp gde deca uče da programiraju video igre. Odlična ideja da se deca zainteresuju da kompjuter koriste u edukativne svrhe, da se osamostale, steknu samopouzdanje, a ujedno se bave i sportskim aktivnostima, uče o zaštiti životne sredine i učestvuju u kreativnim radionicama iz oblasti muzike i filma.

Komp Kamp je jedini kompjuterski kamp za decu u Srbiji. Akcenat je na usavršavanju dece u programiranju, a deca se i opuste, zabave i steknu nova prijateljstva. Spoj lepog i korisnog i činjenica da se dobar glas nadaleko čuje doveo nas je do jedne od osoba koje su osnovale kamp, Radoslave Konjević, da nas informiše kako se ideja pretvorila u stvarnost i da li se mali programeri vraćaju ponovo u kamp da nauče nešto novo.

J. N. | Komp Kamp je odličan pokretač da se dete razvija i usavršava u branši koja je danas mnogo tražena. Kako se javila ideja za osnivanjem ovakvog kampa?

R. Konjević: Kao majka posvećena malom gejmeru, koji je tada imao 8 godina, našla sam se u dilemi – gde da ga pošaljem na letnji odmor? Na more, u planine, sportski kampovi… njemu je sve izgledalo besmisleno, jer ne bi imao njegov PC tamo – i tako je počelo. “Zašto ti, mama, ne bi napravila jedan kompjuterski kamp?“, rekao je moj sin. Srbija nije imala ništa slično, ali nismo odustali – napravili smo jedan, moj sin je bio motiv i inicijator. Proučila sam kako su organizovani takvi kampovi u svetu, sela i pisala projekat oko 6 meseci. Zatim sam projekat podnela Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i dobila pozitivan odgovor. Za 9 godina, deca u Srbiji su bila u mogućnosti da nauče o dizajnu igre i razne kompjuterske veštine u ruralnom, prijateljskom i sigurnom okruženju, okružena prirodom.

R. Konjević: Kamp je za decu uzrasta od 8 do 15, 16 godina. Održava se uglavnom u ruralnim sredinama, u okruženju šume, prirode i bezbednoj sredini. Traje tokom celog leta, od 1. jula do pred kraj avgusta, u smenama od po 14 dana. Do sada smo bili u Erdeviku (prve tri godine) zatim u Bečeju, Vrdniku, Gložani, Bačkom Petrovcu, Norcev na Fruškoj gori. Kao neki nomadi, volimo da promenimo sredinu, jer ima puno dece koja ponovo dolaze u kamp, što je jedan razlog, a drugi je da uvek tražimo bolje i lepše mesto.

J. N. | Koje programe Komp Kamp sadrži i ko su predavači na kampu?

R.Konjević: Komp Kamp ima mnogo programa, uglavnom vezanih za game design, web design, editovanje filma, animacije. Glavni predavači u kampu smo moj sin i ja, tu su i IT studenti/praktikanti iz odgovarajućih oblasti, koje nije lako pronaći opet iz više razloga: znanje treba znati i voleti da se prenese, treba odvojiti minimum 15 do 30 dana tokom leta i boraviti u kampu sa decom, kada svi žele da se odmore. Najveću podršku dobijamo iz kompanija koje su u game industriji, Eipix i Mad Head Games. Oni su naši mentori, njihovi stručnjaci dolaze u svaku smenu da drže predavanja kako o samom procesu pravljenja video igara, tako i specifičnim softverima ili oblastima vezanih za game dizajn.

Pomenula bih da se u našem kampu, pored računara, deca najviše bave sportom, šetnjama u prirodi i druženjem. Učimo ih da su lični kontakti veoma važni, te da se prijateljstva i druženje iz kampa pamte ceo život. Pored sportskih aktivnosti, koje u kampu vode stručna lica, profesori fizičkog vaspitanja, sa nama je uvek i po jedan pedagog ili psiholog, koji se angažuju da deci organizuju razne kreativne i pedagoške radionice. Taj drugi deo dnevnog programa odnosi se na psihološko-pedagoški rad: nenasilna komunikacija, rešavanje konflikata, aktivno slušanje, ličnost i identitet, prava, odgovornosti, obaveze, solidarnost, diskriminacija, tolerancija, lepo ponašanje ,,Ja i Ti poruke” i asertivnost, rečnik emocija, timski rad, interkulturalna radionica – razumevanje drugih kultura i običaja, tu su i kreativne radionice – likovna, filmska radionica, “Ko zna, zna” – radionica takmičarskog tipa u znanju, zatim ekološka radionica u saradnji sa Uduženjem za zaštitu životne sredine, najnovija radionica NLP za decu, koju vodi naš počasni član dr Dragana Ćorić. Poslednja radionica koju smo osmislili je radionica “Prljave ruke” gde se bavimo baštovanstvom. I svake godine dodajemo nove radionice. I mislim da je nainteresantniji deo: deca koja ponovo dolaze u kamp postaju asistenti i predavači. To je moj cilj, da prenose svoje znanje drugima i da sami vode edukativne programe. Evo, na primer, za sledeće leto imamo prijavljeno šest kampera koji žele da se okušaju kao predavači. Neki od njih će voditi radionice Bezbednost dece na internetu, a sa ciljem da takve radionice vode kasnije u svojim školama, među svojim vršnjacima, ali mislim još važnije, da ih održavaju roditeljima po školama. Jedna naša kamperka je to upravo počela da radi: Ksenija Mudri, održala je nedavno predavanje na tu temu roditeljima u OŠ u Čelarevu.

R. Konjević: Generalno, impresije su pozitivne. Filozofija našeg kampa je jednostavna. Želimo da se naši kamperi dobro zabave kroz učenje, prijateljstvo i avanture. Tokom svog vremena sa nama, mi takođe želimo da svi kamperi postanu samostalniji i samouvereni u znanju u radu na računarima i međusobnim vršnjačkim odnosima. Sve ovo se odvija u opuštenoj i harmoničnoj atmosferi kampa sa širokim i jedinstvenim programom. Tome doprinose savetnici/edukatori/praktikanti.

Deca se u 80% slučajeva vraćaju u kamp, što je znak da im je dobro i da prihvataju pravila kampa. Naravno, ima i onih kojima naš sistem u kampu ne odgovara. Tako je i sa roditeljima, većina je zadovoljna i srećna da im dete nauči nešto novo, a ne samo da igra video igre, a ima i onih koji vaspitavaju decu na neki drugačiji način, pa se desi da im naš sistem pravila ne odgovara.

J. N. | Da li postoje neke aktivnosti mimo letnjeg kampa gde deca učestvuju kad nisu letnji meseci?

R.Konjević: Tokom školske godine deca koja su zainteresovana i nastave da rade na svojim projektima, od nas imaju stalnu podršku i pomoć. Organizujemo deci posete pomentim kompanijama, da bi se detaljnije upoznali kako to izgleda u radnoj atmosferi. Organizujemo odlazak na događaje vezane za game industriju (Game Up events). Posebnih predavanja tokom školske godine nemamo, mada smo pokušali. Deca su poprilično angažovana u redovnoj školi, imaju zaista obimne nastavne sadržaje, tako da smatram da im treba više vremena za odmor i razonodu, nego da se dodatno opterećuju. Mislim da treba da se bave sportom što više i da se međusobno druže u stvarnom vremenu, a da se manje druže online tj. putem računara. To je moj lični stav.

J. N. | Svojim postojanjem dali ste veliki doprinos deci iz Srbije i inostranstva da nauče kako treba koristiti računar. Postoje li neki novi planovi u budućnosti vezani za edukaciju dece u sferi računara?

R. Konjević: Novi programi i planovi su nešto što nas održava. Informatika je nauka koja se razvija neverovatnom brzinom i nama je veoma važno da smo u toku, ažurni i apdejtovani. U našem školskom, obrazovnom sistemu nažalost informatika je još uvek izborni predmet, što je veoma loše, ali sa druge strane je razumljivo. Da bi se novi softveri uveli u školski sadržaj, potrebno je mnogo rada na pripremi programa predavanja, onda slede odobrenja od raznih komisija i institucija, pa to potraje nekoliko meseci, tako da dok se startuje u školama sa tim programom već se dosta toga promeni. Praktično, ja vidim sporost sistema u obrazovanju da bi se informatika u osnovnim školama uvela kao obavezan predmet. Mada, sve se može kad se hoće. Potrebna je dobra volja i čvrsta, stroga organizovanost i to bi moglo da funkcioniše, deca bi mogla u školama da uče programiranje od prvog razreda osnovne. Mislim da bi tako i trebalo jer rad na računaru, pa i programiranje danas je isto kao azbuka, nephodno za bilo koji posao.

Meni je mnogo žao što su naša deca prepuštena da se sami usavršavaju i snalaze u radu na računarima, oni su rođeni pored mobilnog telefona i tableta, a osnovno obrazovanje im prosto uskraćuje nešto što je za njih danas najvažnije i čime se oni svakodnevno bave van škole. Moram da pomenem da ima vrtića u kojima se jedanput nedeljno po pola sata održavaju časovi računara i to me mnogo raduje.

Tehnologija postaje sve važnija u svakodnevnom životu, radu i školi u alarmantnim razmerama, a naša deca su na čelu digitalnog doba. Sasvim je prirodno očekivati da obrazovanje našoj deci daje solidnu osnovu u radu na računarima, jer nam deca žive uz tehnologiju.

Stiv Džobs je rekao da svako treba da nauči da programira na računaru, jer to nas uči kako da mislimo. Slažemo se svim srcem sa njim, te je za devet godina do sada, naš moto: “Deco, nemojte samo da igrate video igre, naučite kako da ih pravite”. Zašto baš dizajn video igara? Jednostavno zato što je to deci najinteresantnije posle igranja. Pored toga, uče širok spektar veština neophodnih u mnogim industrijama ovih dana: programiranje, dizajn, pripovedanje. Oni takođe uče da bi se napravila video igra, moraju raditi timski i negovanje saradnje je jedan od ključnih faktora uspeha u skoro svemu što radimo. Mi isto vodimo brigu i pazimo i na život van ekrana računara, razgovaramo o bezbednosti na internetu. Gradska deca koja nemaju priliku da uživaju u prirodnom okruženju budu nekako preporođena posle kampa, u kojem su naučili kako da se brinu o svojoj bašti ili pevajući pesme pored logorske vatre.”