EKV danas

Da li je EKV danas simbol muzike ili simbol određenih vrednosti?

Da li su Milan Mladenović, Margita Stefanović, Bojan Pečar i ostali članovi benda EKV imali na umu na koji način će njihov životni stil i muzika biti percipirani dvadeset godina nakon gašenja benda ostaje nepoznanica.

Jedan od najslušanijih bendova i danas, a koji je stvarao u negdašnjoj Jugoslaviji, zasigurno je bend Ekatarina Velika, odnosno EKV. U vreme kada su stvarali, od 1982. do 1994. bili su opažani i slušani na jedan način, a danas, čini se, na neki drugi. Nekada su bili ortaci iz kraja, ljudi od krvi i mesa koji su se mogli videti u prolazu, dok su danas mit, a zna se da mit sa sobom donosi i idealizaciju.

Osamdesetih godina u Srbiji se muzička publika polarizovala na one koji slušaju i prihvataju narodnu muziku, mahom iz ruralnih sredina i na rokere, mahom iz gradova. Bilo je ljubitelja klasike i džeza, ali oni su uvek bili u manjini. Kako su odmicale osamdesete ta razlika je bivala sve dublja, da bi tokom devedesetih slušanje rok muzike praktikovala manjina. Članovi rok bendova EKV, Partibrejkers i Električni orgazam 1992. godine su napravili angažovanu pesmu Rimtutituki, vozili su se na kamionu kroz Beograd i pevali je. Stih koji se najčešće ponavljao je glasio „Mir, brate, mir“, a celokupni tekst je bio izrazito pacifistički (protiv rata). Taj momenat pevanja pesme Rimtutituki bio je ključni momenat u kom su se rok muzičari ideološki izjasnili i profilisali. Tako da tada reći „slušam EKV“ nije se odnosilo isključivo na melodiju i tekst njihovih pesama već i na politički stav.

Dekadencija ili genijalnost?

Kako je vreme odmicalo članovi benda EKV su jedan po jedan tragično stradali što ih je lansiralo direktno u mit, a gde je mit tu su i iluzije. Te tako u jednoj emisiji o EKV-u glumica Sonja Savić za basistu Bojana Pečara kaže da je bio genije. Nije ona jedina koja ima takav pristup članovima benda. Mnogi analiziraju tekstove njihovih pesama i traže u njima proroštvo i nagoveštaj tragičnih sudbina kako članova benda tako i zemlje. Za druge su oni vesnici boljih vremena, jer zna se šta se dešavalo devedesetih. Za treće simboli urbanog Beograda.

Za one koje ih ne vole (opet ne u muzičkom smislu) EKV je simbol dekadencije i opskurnosti, jer su danas njihovi poroci sasvim izvesni. Oni ne kažu da im se ne dopada njihova muzika, jer su mračni zbog narkomanije. I takav stav je zamena teza.

Ponajmanje se govori o muzici EKV-a u užem smislu.  Recimo, retko se pominje da oni nisu klasični rok bend koji se sastojao od vokala, udaraljki i gitare. Oni su imali klavijature koje su davale muzici jedan specifičan ton i boju.

Koliko god da je danas aktuelan bend EKV i prisutan na televiziji, radiju i internetu, nikada nije manje bio voljen i omražen zbog muzike. Oni su danas simbol, ali simbol čiji se izgled prelama u zavisnosti kroz koju prizmu ih gledamo.

Ipak, budući da su njihove pesme nezaobilazni repertoar raznih drugih bendova i pevača u pevačkim takmičarskim emisijama, da imaju tribjut bendove i sl, može se reći da je i njihova muzika odolela vremenu. Da li je to zbog muzike ili zbog njihove simbolike ostaće tajna.