Ivan Terzić – etnolog i ne samo to

Ivan Terzić je etnolog i antropolog iz Užica. Bavi se istraživanje srpskog kulturnog nasleđa s akcentom na folklor odnosno narodnu nošnju, pesmu i igru. Ivan Terzić je koautor fotomonografije Narodne nošnje Srba. Bavi se i izradom etno nakita od perli. Živi i radi u Beogradu, a sarađuje sa mnogim kolegama iz regiona i sveta.

U ovom razgovoru, predstavlja nam svoje znanje, a i srpsko “imanje”.

Poštovani gospodine Terziću, možete li nam se ukratko predstaviti? Ko je Ivan Terzić, etnolog-antropolog i odakle je?

Rođen sam 1978. godine u Užicu, gde sam i završio osnovnu i srednju (mašinsku) školu. Diplomirao sam 2006. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za etnologiju-antropologiju. Sticajem okolnosti, još kao student sam se zaposlio u foto radnji, što se, verovali ili ne, kasnije pokazalo kao veoma povoljno za moju karijeru etnologa. Sada sam vlasnik foto radnje, a svojom pravom strukom se, nažalost, bavim iz hobija.

Studirali ste etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kada se u Vama javila ljubav prema etnologiji i zašto?

Ljubav prema etnologiji i želja za studiranjem su se javile negde u trećoj godini srednje škole, kada sam, kao aktivan igrač u KUD-u „Prvi Partizan“ iz Užica, shvatio da sam „zalutao“ u tehničku školu. Na raznim manifestacijama i festivalima na kojima smo gostovali sam se prvi put susreo sa lepotom i raznolikošću narodne nošnje i običaja. Svaki put sam pronalazio nešto novo i meni nepoznato (drugačiji običaj ili nošnju drugog KUD-a), što me podsticalo da istražim zašto je to tako. Kako to da kod nas, u Užicu, momci nose crne pletene šubare, a u Vlaškim igrama bele, jagnjeće? Zašto u nekim igrama devojka nosi maramu, a u nekima ne? Zašto neko nosi samo jelek, a neko preko njega i zubun…

Kako biste opisali strancu srpski folklor? Odakle toliko bogatstvo nošnje, pesme i igre?

Ako bi trebalo da opišem jednom rečju, onda bi ta reč bila “raznolikost“. U srpskom folkloru možemo pronaći sve: što se tiče igre – imamo brzi i temperamentni jug, razigranu i treperavu Vojvodinu, jaku i „tešku“ dinarsku zonu. Što se tiče nošnji, potpuno su suprotstavljeni kolorit juga, belina Vojvodine i monumentalnost dinarske nošnje. Situacija je identična i kada govorimo o pesmi – unisono pevanje, dvoglas, sevdalinke, kajde, bas, pevanje glas na glas, ojkanje…

Da li imate ”omiljeni kraj” kada je u pitanju srpski etnos? Ako imate, po čemu biste ga odvojili kao specifičnijeg od drugih?

Hm…pa ne… Nekako, u svakoj oblasti postoji nešto što me fascinira. Upravo ta raznolikost, o kojoj sam malopre govorio, mi ne da da odlučim.

Autor ste monografije pod nazivom Narodne nošnje Srba, koliko dugo vam je bilo potrebno za priređivanje dela od takve važnosti i da li je javnost shvatila značaj monografije?

Autori monografije smo Slobodan Bugarčić Bugi i ja. On fotograf, ja etnolog, obojica igrači i zaljubljenici u folklor i tradiciju. Često smo pričali o tim temama, ali kad je došao sa idejom o fotomonografiji, mislio sam da je potpuno nerealno. Međutim, uz mnogo entuzijazma, korak po korak, kontakt po kontakt, nošnja po nošnja, došli smo do broja od 320 fotografija različitih narodnih nošnji s celokupnog srpskog etničkog prostora (od Bele Krajine u Sloveniji do teritorija koje danas pripadaju BJR Makedoniji). Od ideje do izlaska iz štampe prošlo je više od dve godine. Monografiju smo radili potpuno sami: fotografije, tekstovi, priprema za štampu i dizajn, sve do toga da je Bugi otvorio izdavačku kuću KOMART sa ciljem da monografiju objavimo što pre, bez ikakvih ucenjivanja i „pogađanja“ kada smo već prethodno sve sami odradili. U toku samog rada, nije bilo zainteresovanih izdavača jer niko nije „stajao iza nas“. Bili smo samo tamo neki etnolog i fotograf koji su nešto smislili, a ni sami ne znaju šta će od toga da bude. Međutim, kada je monografija objavljena, situacija se obrnula, došlo je do svestranog oduševljenja, i nas kao autora (jer smo završili što smo naumili) i folklorne čitalačke publike koja je jedva dočekala takvo delo.

Ovo je prva monografija te vrsta koja je kod nas urađena. Do tada se moglo pronaći jedino nekoliko crno-belih fotografija segmentiranih u staroj literaturi, malo fotografija, a puno teksta, ili eventualno poneki kraći rad usko vezan za posebnu manju oblast. Mi smo hteli da monografija bude drugačija, jer jedna kvalitetna fotografija često može da pokaže mnogo više nego nekoliko strana teksta. Zato se u njoj može videti više tipova nošnje određenih krajeva, čije su igre na repertoaru KUD-ova u Srbiji i dijaspori. Sve fotografije su u boji, a teksta ima taman toliko koliko je potrebno da se čitaoci upoznaju i zainteresuju za tematiku.

Ono što je interesantno u vezi sa Vama jeste da se bavite i izradom etno nakita. S kim ste sarađivali i da li ste zadovoljni realizacijom te svoje ideje?

Da, mada sam sasvim slučajno zalutao u te vode. Radeći jedan projekat sa Hrvatskim ministarstvom kulture, a vezan za narodne nošnje Hrvata u Banatu i Sremu, dobio sam poziv da dođem na Hrvatsku etnoriznicu – letnju školu starih zanata i tehnika izrade i ukrašavanja narodne nošnje. Tu zaista ne možete, a da se ne divite svemu što su ti ljudi u stanju da naprave, bilo da se radi o vezu, zlatovezu, pletenju, tkanju, izradi čipke ili izradi nakita različitim tehnikama… Nikada ranije se nisam bavio ručnim radom, pa mi je bilo teško da se odlučim šta da izaberem. Na kraju sam se opredelio za nakit.

Pomislio sam da ću, ako ništa drugo, moći suprugu da obradujem nekim komadom ručno rađenog nakita. Primetio sam da su tehnike izrade nakita od perli potpuno iste kao kod nas, a da su razlike u ornamentici, bojama ili nekim detaljima. Tu sam naučio sve što znam o pravljenju nakita i počeo da pravim rekonstrukcije gnjilanskih ćusteka, fesova, prizrenskih čelenki, pčinjskih nagušnjaka, šumadijskih đerdana, remenja i kolana za Skopsku Crnu Goru itd. Moja želja bila je da se na folklornu scenu vrati lep nakit čije je mesto, potpuno neopravdano i pogrešno, zauzeo đerdan od zlatnih dukata koji se, kao osnovni folklorni asesoar, koristi u svim mogućim koreografijama od juga do severa, od istoka do zapada. I, čini mi se da sam u tome dosta uspeo. Sada je sve više nakita od perli na folklornoj sceni jer postoji dosta onih koji prepoznaju lepotu i teže ka tome da imaju nošnju i nakit što približniji originalnim i izvornim varijantama.

Kako ocenjujete interesovanje mladih za folkloristiku? Da li ima ”naslednika” vekovne baštine Srba?

Ima. Itekako! Tu je armija mladih ljudi koja je jako zainteresovana za to što radi. Oni se oslanjaju i uče od pojedinaca koji su i u vreme stilizovanja i uniformnosti bežali od klišea i trudili se da tradiciju predstave na pravi način. Isto tako shvataju značaj stručne literature, muzeja, etnologa, ljudi sa terena… Naravno, ima tu i onih zbog kojih bi trebalo uvesti neku vrstu folklorne inspekcije i jasno razgraničiti šta se može zvati kojim imenom. Neprihvatljivo je da se jedan ansambl nađe na nekom evropskom ili svetskom folklornom festivalu, odnosno smotri, igrajući izmišljene korake, na izmišljene melodije, u izmišljenim kostimima, a da pritom tako predstavlja Srbiju i njenu tradiciju nečim što nema nikakve veze sa njom.

U ime redakcije portala Logično i u svoje lično ime, zahvaljujem Vam se na odvojenom vremenu za intervju, a, za kraj, želim Vas pitati da li postoji nešto u Vašoj karijeri na šta ste naročito ponosni a to nismo pomenuli kroz ovaj intervju?

Prilikom predstavljanja monografije u jednoj TV emisiji, voditelj je, kada smo se upoznali, sasvim zbunjeno rekao: „Vi ste Ivan Terzić?! Ma nije moguće! Gledajući ovu monografiju i to koliko ste uradili, očekivao sam nekog etnologa pred penzijom kome je ova knjiga kruna karijere, a ne nekog dečkića!“ Ta izjava, kao i potvrde starijih kolega, prijatelja, meni poznatih i nepoznatih ljubitelja tradicije mi je, ustvari, pomogla da shvatim koliko smo veliku i važnu stvar uradili. I drago mi je zbog toga.