Vera Starih Slovena na Balkanu

Vera Starih Slovena je bila religija koja se razvila u okviru njihovih svakodnevnih života. Sloveni su razvili svoju religiju na osnovu prirodnih pojava i željem za blagostanjem u ovom životu.

Njihovi glavni bogovi su bili bogovi njihovih kuća, njiva, lova, kao i bogovi koji su ih štitili od zla, a ujedno im obezbeđivali večni zagrobni život posle smrti. Stara slovenska religija seže u trći milenijum, označavajuči koliko je ona igrala važnu ulogu u njihovim životima.

Paganizam i posle hrišćanstva

Dokaza je malo kako bi se u potpunosti rekonstruisalo u originalu njihovo verovanje. Hrišćanski misionari su se trudili da u potpunosti unište svaki vid paganizma, kako bi im predali čisto hišćanstvo. Zanimljivo je to, da kod Južnih Slovena, odnosno Srba nisu uspeli u potpunosti da unište ostatke stare slovenske vere, nego su određene rituale samo hristijanizovali, dajući im novo značenje. Tako je kod Srba danas ostala „kućna slava“, običaj u kome se proslavljaju određeni svetitelji, iskazuje molitva i poštovanje prema Bogu. Ovaj običaj je poznat po tome, da su Srbi jedini narod koji ima „kućnu slavu”. Ovakav običaj je ostao od stare slovenske religije, koja se nije dala iskoreniti. Naime Slovenske kuće su imale svoje bogove zaštitnike koje su proslavljali kako bi ih bogovi zaštitili. Običaj je bio u genima Južnih Slovena, tako da i po vekovnom primanju hrišćanstva, običaj je ostao, samo je dobio hrišćanski značaj. Zanimnjivo je to, da su južni Sloveni najsporije primali hrišćanstvo, zato što nisu hteli da se odreknu svoje stare vere. Taj proces trajao je nekoliko vekova.

Najbitniji je ipak zagrobni život

Međutim, od onoga što je ostalo rekonstruisala se stara slovenska vera. Vrhovni bogovi su se razlikovali od Slovena do Slovena. Za određene grupe vrhovni bog je bio Svarok, bog neba, dok je za druge to bio Perun bog munja i gromova. Kod Južnih Slovena vrhovni bog je bio Perun, pored njega se nalazio Dabog gospodar podzemnog sveta i božanstvo mrtvih. Posebnu pažnju su poklanjali bogu podzemnog sveta zato što su verovali da će ih njihovi pokojni preci proganjati ako njihova duša nije zadovoljena. Tela pokojnika su spaljivana na lomači. U određeno vreme, u proleće i jesen, duše pokojnika izlaze iz podzemnog mraka i dolaze na zemlju u posetu svojima, i traže od njih jelo, piće, ogrev, kupanje. Zato se i danas u našim vremenima u državama bivše Jugoslavije poklanja posebna pažnja prema upokojenima. Srbi su zadržali običaj da na groblje iznose hranu za pokoj duše umrloga.

U ritualima za plodnost kod Istočnih, a delom i Južnih Slovena, značajno mesto zauzimaju praznici za koje se vezuju božanstva nazvana Kostroma i Jarilo, odnosno lutke od slame, koje se na određen način sahranjuju, spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u vodu, uz obredno oplakivanje ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo ožive. U tom ritualu, obavljenom u proleće, cilj je bio da se obezbedi plodnost. Južni Sloveni su verovali i u mitska bića, kao što u vile i veštice koje žive po šumama. Što se tiče hramova i bogomolja, Južni Sloveni su ih gradili od drveta, zato je danas teško pronaći bilo kakav ostatak njihove religije. Hrast je za Južne Slovene bilo sveto drvo kome su se molili. Panteon Balkanskih Slovena je najteže rekonstruisati zato što su dolaskom na Balkan već zatekli dobro organizovanu hrišćansku crkvenu ogranizaciju, i vrlo rano su potpali pod uticaj hrišćanskog Rima i Carigrada.