Lako je smisliti izreku

Ili nije? Kada ih čujemo ili pročitamo, izgledaju nam tako jednostavne, baš kao da smo ih mi smislili. Ali ako se odlučimo smisliti neku novu…

I nije samo takav dojam s izrekama. Za mnoge stvari koje postoje oko nas čini nam se da su tako jednostavne i da bismo ih i sami stvorili da to nije učinio neko prije nas. Ih, jest mi i neka mudrost bila smisliti posudu za vodu! Ili sjekiru, kad ti treba za svaku sitnicu. Ili vreću u koju možeš natovariti sitne stvari. No, da bi se do takvih predmeta došlo, prošlo je mnogo vremena i generacija koje su prenosile po mrvicu iskustva na svoje potomke. I sada nam se sve ono što znamo čini tako jednostavnim i laganim.

Tako nam se čini i s izrekama. Kad čujemo: „Na muci se poznaju junaci“, to nam zvuči tako jasno i poznato, kao da nam je neko pročitao misli. Ali ako pokušamo sami smisliti neku rečenicu koju bi drugi ljudi prepoznali kao mudru, kao svoju, kao nešto čega bi se u određenim prilikama sjećali, vidjet ćemo da to nije nimalo lako. Čini nam se kako su drugi veće sve rekli ono što smo i mi mislili, da nama jednostavno nisu ostavili šansu da kažemo to što nam je tako jasno, a zvuči mudro. S druge strane, vidimo kako i dalje neki ljudi izjavljuju nešto pametno, mudro, nešto što niko prije njih nije rekao, ili barem ne znamo da je rekao.

Jedan moj sumještanin je imao običaj stalno kukati i pričati kako je svima drugima dobro, a jedini on je taj kome sve ide naopako i koji u životu nailazi samo na prepreke. Tako je u jednom od svojih nastupa gledao jednu kokoš i zavidio joj: „Blago ovoj kokoši! Samo čeprka po zemlji, jede šta joj se jede, a uz to je i gazda hrani. Nikakve brige nema. Ponekad snese jaje, i to joj je sav posao. Sve joj je tako jednostavno i lagano…“ Drugi sumještanin, kome je dojadilo slušati stalno slične priče, na to mu ljutito reče: „Po tvom svima, je lako, svima ugodno i lijepo, samo tebi nije. Ako je tako ugodno i lako snijeti jaje, hajde ga ti snesi!“

Sve je lako uraditi onome ko zna, ko umije i voli raditi to što radi. Kada gledamo slikara dok slika, sve nam se čini tako jednostavnim i lakim, kao da se igra. Kad pogledamo gimnastičara dok radi dvostruki salto, imamo dojam da to radi kao od šale, da ništa nije lakše nego salto napraviti. I gledajući zidara kako nonšalantno baca one cigle i od njih pravi besprijekorno ravan i uredan zid, pomislimo kako je to toliko lako i jednostavno da bismo i mi uradili isto tako. Ali da se latimo kista, stanemo na strunjaču ili postavimo novu ciglu na zid, vidjeli bismo kako nas niti ruke niti tijelo ne slušaju, kako ne rade ono što želimo niti onako kako želimo. Nije svaki posao za svakoga. Za nekoga je nešto umor i muka, a za drugoga odmor i razonoda. Da se slikar i gimnastičar zamijene za uloge, to bi bila prava tragi-komedija!

Zato pustimo i da izreke stvaraju oni kojima je to tako lako. Mi ćemo ih pamtiti kako zaslužuju. A ko zna, možda i nama nekada iz usta izleti neka koja će biti vrijedna i koju će i drugi ponavljati?