Odevanje srpske elite u prošlosti

Za ljude, kako danas tako i u prošlosti, odeća je činila sastavni deo života. Oni koji su poticali iz imućnijih srpskih porodica mogli su da priušte da se odevaju poposlednjoj modi.

Tokom Prvog srpskog ustanka žene su nosile tursku nošnju i šalvare sa srebrnim pojasom, dok su muškarci nosili košulju, prsluk i koporan.

U 19. veku srpsku elitu je činilo svega tri odsto stanovništva, a stil odevanja se dosta menjao i razvijao. Srbija tog vremena nije zaostajala za svetskom elitom. Svaki stil je trajao oko 20 godina, a 1810. godine je bio zastupljen ampir. On je podrazumevao dugački frak, uske pantalone, lakovane cipele, mašne i košulje sa visokim kragnama, kako je nosio Vuk Karadžić po povratku iz Evrope.

Nešto kasnije se pojavljuje bidermajer u kojem žene nose raskošne haljine i gola ramena. Nešto zatvoreniji stil, sa kapicama i velikim mašnama koje su se vezivale ispod vrata je viktorijanski stil. Među poslednjima je bio turnir stil u kojem su se nosili cilindri, regengote, kaputi do kolena, sakoi koji su se razlikovali od boje prsluka, duge haljine koje su se pozadi proširuju. Primer odevanja ovakvog stila je kraljica Natalija. Turnir kasnije nestaje. Paralelno sa turnirom nastaje i srpski građanski kostim koji je kombinacija levantsko-balkanske odeće i evropskog modnog kostima. Ove kostime ili nošnje su nosile žene iz boljih kuća, a činile su ih fistan, lepeze, suncobrani, pojas, rukavice i marame za grudi. Izrađivali su ih od svile, pamuka, kadife, baršuna i čoje. Vremenom se taj kostim uprošćava i od svih detalja ostaju samo suknja, košulja i tepeluk.

U to doba, srpska elita je garderobu nabavljala iz zapadnih zemalja ali se kasnije materijali i odeća nabavljaju i šiju u Beogradu. Dokaz da je Srbija pratila svetske modne trendove je i Dositej Obradović, srpski prosvetitelj, koji je u Pariz pošao u čakširama i fesu ali se vratio odeven u frak i sa šeširom na glavi.

Jedna od imućnijih porodica tadašnje Srbije bila je i porodica Miše Anastasijevića koji je imao pet ćerki. One su bile prave kicoškinje i oblačile su se po poslednjoj modi iz inostranstva jer su imale mogućnosti za to.

Kralj Milan je bio poznat po odevanju. Dnevno bi menjao tri, četiri para rukavica, a znao je da nosi jedno odelo pre podne, a jedno popodne i da ih više nikada ne obuče.

Pored krunisanih glava, srpsku elitu je činilo visoko činovništvo, advokati, profesori, intelektualci, bankari, zanatlije, industrijalci i oficiri.

Tačno se znalo gde se kupuje štof, gde svila i šeširi, gde se nabavljaju lepeze i rukavice, a kod koga čarape i muf.  U našoj prestonici su bili popularni saloni u kojima se pokazivalo sve ono što srpska elita kupi. Ti saloni su se nazivali posela koja su mogla biti popodnevna i večernja. U tom društvu nije se mogao kretati bilo ko. Jasno je bilo ko šta organizuje i ko koga poziva jer su na poselima prisustvovali ljudi koji su bili imućni i uticajni u društvu.