Zlatno žuta tečnost i postojana pena točenog piva, sada, sa zanatskim pristupom donose novu uzbudljivu neizvesnost u kombinaciji arome, gorčine i alkohola.
Nakon rakija i vina, pred konzumente je stiglo i pivo iz malih, privatnih destilerija, koje poslednjih godina doživljavaju pravi procvat. Pravljeno po domaćoj recepturi, u malim količinama, sa individualnim pečatom – „craft“ ili zanatsko pivo postaje nova ekonomska i konzumentska niša. Napitak koji su Vavilonci poznavali još 7.000 godina pre nove ere, pomlađuje se vraćanjem izvornim sastojcima, izbegavanjem aditiva i pronalaženjem do sada nekorišćenih ukusa. Zlatno žuta tečnost i postojana pena točenog piva, sada, sa zanatskim pristupom donose novu uzbudljivu neizvesnost u kombinaciji arome, gorčine i alkohola.
U svetu se godišnje proizvede 133 miliona tona piva, pretežno u industrijskim pivarama. Proizvodnja se pomera ka Aziji, gde je novi veliki proizvođač Kina u čijim destilerijama nastaje 18 odsto globalne proizvodnje piva. Po glavi stanovnika najviše piva proizvodi Irska, čak 203 litre, a toliko ne popiju ni najveće pivopije Česi, koji se zaustavljaju na meri od 158 litara po čoveku. Na svetskom tržištu čak 16 odsto trgovine otpada na piva iz Holandije, a domovina „Heinekena“, „Amstela“ i „Bavarie“ je najveći izvoznik piva. Oni svake godine u inostrane pivnice šalju čak 1,1 miliona tona piva.
Borba protiv pivske globalizacije
Međutim, postoje piva koja se protive globalizaciji i nastoje da, poput hrane koja neguje lokalni kolorit, i ukusu piva daju jedinstvenu notu. Kreiranu iz mašte pivara, spretnosti u upravljanju procesom fermentacije i onoga što priroda kraja nudi. Prve zanatske, male pivare otvorene su 70-tih godina u Velikoj Britaniji, a postepeno trend se proširio po čitavom svetu. Male ili mikro pivare, koje po ekonomskoj definiciji ne proizvode više od 1,8 miliona litara piva godišnje, počinju da se razvijaju u Evropi, Americi, potom Australiji i Novom Zelandu. U poslednjih pet godina SAD beleži snažan rast malih privatnih pivara čija piva čine čak 30 odsto prodaje u popularnom prodajnom lancu „Costco“.
Ideja da mešavina ječmenog slada, hmelja i vode, uz, možda, dodatak nekog ukusa nudi mogućnost maštovitih kombinacija našla je svoje sledbenike i u našem regionu. Za sada, zanatlijska proizvodnja najrazvijenija je u Sloveniji gde je rivalitet „Laškog“ i „Uniona“ začinio niz malih pivara, a oni koji su probali pivo iz nekih od 28 destilerija tvrde da su odlična. Slovenija ima i dobre sirovine za proizvodnju piva, ona je šesti proizvođač hmelja u svetu.
Hrvatska „Zmajska pivovara“ po sajtu „Rate beer“ svrstana je među deset najboljih malih destilerija u svetu, a lični pristup u kreiranju novih ukusa obezbedio im je poseban status među konzumentima. U Srbiji male pivare postoje od početka 90-tih, ali se žale na neravnopravne uslove u poslovanju. Dok je u svetu uobičajeno da industrija piva otkupi malu pivaru, i omogući joj da nastavi rad po nepromenjenim uslovima, u regionu je češća slika da veliki brendovi nastoje da uguše inicijativu privatnika.
Male i mikro destilerije plasman svojih piva najradije ostvaruju u sopstvenim pivnicama, a po pravilu prodaju se u okrugu gde i nastaju. Zanatske pivare koriste u osnovi iste hemijske procese, većinom iste sirovine i istu glad konzumenata za pićem prijatne gorčine, ali u tome primenjuju potpuno nove pristupe. To je vidljivo i na njihovim etiketama i nazivima piva koja su često duhovita ili povezana sa elementima savremene kulture.