Kada bi smo pitali svoje poznanike da li znaju koje vere su Japanci, malo njih bi znalo odgovor na ovo pitanje. To je i razumljivo, iz razloga što je Japan daleko od Evrope, i nije baš u centru naših interesovanja, ali zemlja izlazećeg sunca oduvek je bila zanimljiva svakom Evropejcu, zbog svoje fascinantne istorije kao i zanimljivih činjenica. Jedna od tih zanimljivih činjenica je i Pravoslavna crkva u Japanu.
Kada bismo pitali svoje poznanike da li postoji Pravoslavna crkva u Japanu, verovatno bi svi odgovorili da ne postoji. Odgovor je suprotno od ne, Japanska pravoslavna crkva postoji, kao nacionalna crkva u Japanu, čiji su vernici upravo Japanci, a ne neki doseljenici koji su već pravoslavni hrišćani.
Japanska pravoslavna crkva je jedna od najmlađih autonomnih pravoslavnih crkava. Kada govorimo o autonomnosti određene crkve, to znači da ova crkva nije samostalna crkva, već zavisi od svoje majke crkve. U slučaju Japanske crkve, njena majka crkva je Ruska pravoslavna crkva koja je i započela pokrštavanje Japanaca. Pokrštavanje Japanaca počinje u XIX veku. Rusija šalje svoje ljude u diplomatsku misji u Japan, kako bi pregovarali o primiriju, između Rusije i Japana. Jedan od onih koji je bio u misiji je Nikolaj Kasatkin (1836-1912) koji je tada naučio japanski jezik. Nikolaj nije ni bio svestan da će mu taj put promeniti život i da će postati prvi misionar među Japancima.
Sveti Nikolaj Kasatkin se smatra za najvećeg hrišćanskog misionara svih vremena. Rođen je u guberniji Smolensk, otac mu je bio đakon. Završio je Bogosloviju u Smolensku, a Duhovnu akademiju u Petrogradu. Kao jeromonah obreo se u ruskom poslanstvu 1861. godine u Japanu, u Hakontateu. Nikolaj je bio obrazovana ličnost, čovek potencijala i kvaliteta. Ubrzo se potpuno posvetio propovedanju hrišćanstva i zauvek napustio diplomatsku službu. Japanci su ga gledali sa negodovanjem, iz razloga što je propovedao nešto sasvim novo za njih, to im je bilo strano i nepoznato te su želeli da ga ubiju, kako nebi zaluđivao narod. Takuma Sabave, samurajski šintoistički sveštenik, upao je jedne noći kod Nikolaja dok je spavao, želeći da ga ubije. Nikolaj mu je odgvorio da ga može ubiti ako prvo sasluša šta zapravo propoveda. Takuma je pristao, saslušao ga. I kao Rusi, kada nekada, odlazeći u Carigrad diveći se Vizantiskom bogosluženju, nisu znali da li su na nebu ili na zemlji, vraćali su se u Rusiju propovedajući hrišćantvo, tako je i Takuma ostao nem pred propoveđu Nikolaja, zadivljen i radostan. Takuma je primio hrišćanstvo i postao najvatreniji Nikolajev saradnik. Njih dvojica postaju prvi propovednici. Preveli su Sveto Pismo i druge potrebne knjige. Njihova misija je imala ogromih uspeha, ubrzo je hrišćanstvu pristupilo nekoliko hiljada Japanaca. Japanska pravoslavna crkva stekla je autonomiju 1970. godine. Prvi poglavar autonomne Crkve bio je Vladimir Nagoski, a od 1972. poglavar je Japanac, Teodosije Nagašima. Njegova je titula: „Arhiepiskop Tokija i mitropolit celog Japana“. Sedište Crkve je u Tokiju. Danas ima tri episkopije, Tokio, Sendai i Nagašima. Japanska crkva nije tako brojna. Pravoslavnih Japanaca ima oko 40.000 vernika. U Tokiju je otvorena Bogoslovija, gde studiraju budući japanski sveštenici, mada mnogi mladi svoje studije bogoslovlja završavaju u Evropi i Americi.
