Iako svaki roditelj želi najbolje za svoje dete vrlo lako se može desiti da pređe granicu i pokuša kroz dete ostvariti svoje ambicije.
Roditelji uglavnom žele sve najbolje za svoju decu. Zvuči poznato da se svako trudi da svojoj deci obezbedi što bolje uslove za život, uključujući između ostalog što bolje obrazovanje i materijalni status koji bi deci služio kao dobra početna osnova. Međutim, neretko se dašava da roditelji pređu tanku granicu između najboljih želja za svoju decu i želje da preko njih ispune sopstvene ambicije koje nisu uspeli ostvariti.
Bezazlena očekivanja
Obično se počinje sa „bezazlenim“ očekivanjima koja se pre svega tiču škole i što boljih rezultata. Iako ovo zvuči sasvim normalno na prvi pogled, u suštini nije. To nisu u pravom smislu očekivanja, već zahtevi. Posle škole dolaze na red razne vannastavne aktivnosti koje roditelji neretko biraju bez konsultacije sa detetom, njegovim željama i sklonostima. Česta je pojava da prijave dete u nekoliko sekcija i isplaniraju mu vreme do detalja. Takođe, roditelji i ovde očekuju da dete ima što zapaženije rezultate. Sve dobija takmičarski duh, a ništa osim najboljeg nije opcija.
Društvo i okruženje je veoma bitno za svako dete. Roditelji ne žele da njihovo dete postane deo lošeg društva. Vaspitanje i otvoren odnos pun poverenja je veoma važan preduslov za to. Roditelji nikako ne treba da misle za svoju decu i da učine decu zavisnim od njihovih odluka jer oni neće uvek biti tu da donose odluke koje direktno utiču na život deteta. Ono što roditelji trebaju da učine je da nauče njihovo dete da misli. Međutim, nekada roditelji nisu dobar uzor svojoj deci ma kako to grubo zvučalo. Sigurno poznajete nekoga ko detaljno bira ko je pogodan da bude u društvu njegovog deteta, a ko ne. Kriterijumi za taj izbor su uglavnom deca koja su boljeg materijalnog statusa, deca istaknutih pojedinaca iz pojedinih sfera života, deca od čijeg druženja roditelji pre svega mogu imati koristi.
Umesto da dete bude rastrećeno ono počinje da oseća konstantan pritisak da mora da bude među najboljima, ako ne i najbolje i da će sve osim toga biti razočarenje za njegove roditelje i smatraće se neuspehom. Roditelji sami stalno nastoje da podsećaju svoju decu na to. Što dete više odrasta i postaje svesnije raznovrsnosti sveta oko sebe taj pritisak raste.
Pritisak roditelja, okoline i sopstvene želje i mogućnosti
Sa ulaskom u pubertet deca nastoje da razviju sopstveni identitet i tada se mogu uočiti prvi ozbiljniji problemi. Dete se nalazi rastrzano između brojnih obaveza, visokih očekivanja roditelja, očekivanja okoline, a sa druge strane njegovih sopstvenih želja i interesovanja i realnih mogućnosti. Deca mogu pokušati da se suprotstave roditeljima u želji da dobiju veću samostalnost u odlučivanju, ali roditelji uglavnom nemaju sluha za njih. Roditelji često ne prezaju od bilo čega što bi im pomoglo da njihovu decu održe na „pravom putu“. Neretko mogu zapretiti deci da će im uskratiti privilegije koje imaju ako ih ne poslušaju, da ih neće finansirati ako ne upišu školu koju su mu odabrali i sl. Tada deca postaju anksiozna, mogu se pojaviti prvi simptomi depresije, hroničnog psihičkog umora, nesanice… Ako se navedena stanja ne tretiraju blagovremeno mogu dovesti od ozbiljnih psihičkih problema i na kraju do upotrebe medikamenata.
U suštini ovde govorimo o sasvim normalnoj deci koja su podlegla pod konstantnim stresom koji su uzrokovali njihovi roditelji, a sve u najboljoj nameri. Nijedan roditelj ne voli da njegovo dete ima probleme, naročito psihičke prirode tako da je suočavanje roditelja sa realnom situacijom veoma teško. Oni u velikom broju slučajeva odbijaju da preuzmu odgovornost i negiraju problem. Sasvim je u redu truditi se da detetu obezbedimo sve najbolje, ali treba imati mere u svemu i pustiti dete da istražuje svet svojim koracima.
Odličan članak!