Put ka boljem životu

Obazirući se na korupciju kao jedan od gorećih problema našeg društva, uzimajući u obzir sve njene aspekte te ukazujući na sve društvene pore koje je korupcija zahvatila videćemo kako je korupcija jedan iskonski problem društva koji se prožima kroz svako društvo nezavisno od njegovog uređenja ili postulata na kojim se to društvo zasniva!

Korupcija

Ako se za društvo može reći da je bolesno onda je korupcija njegova najteža i najupornija bolest iz koje nastaju gotovo sve ostale. Ona je u stanju da održava i ruši društvene sisteme i tako određuje pravac razvoja društva i odnosa među ljudima u njemu, tako je moćna da donosi i ukida zakone, postavlja i smenjuje predsednike, premijere, krije monstruozno, demonizuje dobro… Jednom rečju upravlja našim životima.

Prva misao kada čujete za korupciju je “iz ruke u ruku” –  doktoru “da obrati više pažnje”, profesoru da “obezbedi” diplomu, saobraćajcu da “zažmuri” na prekršaj… Iako najčešći to nije najteži oblik ove bolesti. Kao protivusluga može biti funkcija, stan, brisanje dosijea – ko će sve nabrojati. Možda na prvi pogled i ne izgleda toliko ozbiljno ali biće kada uđemo u detalje.

Ako diplome počnu masovno da se kupuju onda će društvo dobiti gomilu nesposobnih “stručnjaka”. Građevinski inženjer će vam pogrešno izračunati količinu potrebnog gvožđa pa vam se zbog toga može srušiti kuća, advokat vas neće odbraniti iako je optužnica neosnovana, šef će vas maltretirati da bi sakrio svoju nestručnost, farmaceut će vam dati pogrešan lek, hirurg – ne smem ni da pomislim. Kriterijum postepeno svuda opada i društvo tone u “psihofizičku žabokrečinu”. Što se društvo duže pravi da ne primećuje bolest to će put do izlečenja biti duži i teži.

Nekome je korupcija uslov za napredovanje jer nema potrebne kvalitete da bi napredovao, drugome da postigne nešto što mu zakon ne dozvoljava, trećemu da reši problem svoje nekonkurentnosti… i tako do milion. Zaista, korupcija je vrlo koristan alat za postizanje cilja ali koristan samo za pojedinačne ciljeve i na kraće staze dok dugoročno svaki pojedinačni slučaj korupcije potkopava temelje društva što se odražava na svakog njegovog člana. Možda nekim mitom završimo nekakav posao ali smo istovremeno žrtve mnogih drugih korupcija a da najčešće toga i nismo svesni.

Korupciju na pojedinačnom nivou je lako definisati i njene efekte primetiti ali je to na većim sistemima znatno teže i u mnogim slučajevima se ni ne definiše tako. Korupcija od strane preduzeća, kompanija pa i ogromnih, globalno prisutnih privrednih sistema je samo malo teža za definisanje – u suštini se može posmatrati kao korumpiranje od strane jednog entiteta. Takođe je lako objasniti,  jer je lako definisati cilj koji je gotovo uvek povećanje profita o čemu nema potrebe previše pričati. Ali kada se ne radi o materijalnoj koristi, kada je obuhvaćeno veće društvo onda se korupcija teže prepoznaje.

Jedan od drastičnijih primera je propast socijalističkih sistema. Široko je rasprostranjeno mišljenje da je socijalizam neodrživ (“to je iskustvo pokazalo”?!?). Iako je ovo prihvaćeno kao činjenica (?!?) pokušajte da dobijete od nekoga odgovor zašto je neodrživ i dobićete samo fraze napamet naučene zbog neprestanog ponavljanja u medijima. Već za podatak da su neke socijalističke države u nekom periodu bile naprednije od kapitalističkih po zvaničnim ekonomskim pokazateljima gotovo niko nije čuo. Znači nije tačno da socijalističko društvo nije održivo. A zašto su se raspala? Odgovor nije baš jednostavan ali se najbolje može objasniti korupcijom.Da pogledamo na našem primeru jer nam je najpoznatiji.

Pri današnjoj organizaciji društava širom sveta za situaciju u društvu je isključivo odgovorna vlast jer stanovništvo nema značajniju mogućnost (realnu) uticaja na odluke vlasti (da ne zalazimo previše u ovu temu, ona je prilično obimna). Posle WW2 u Jugoslaviji je na vlast “došla” Komunistička partija i uvela socijalističko društveno uređenje. Iako je stručnost vladajućeg kadra bila pod velikim znakom pitanja vlast je toga bila svesna i pažljivo je pratila razvoj situacije. U celom društvu, i u Partiji i među stanovništvom je uspostavljena neka vrsta vojne discipline da bi se sprečilo bilo kakvo podrivanje sistema.

Vreme je prolazilo, u Partiju su primani samo najbolji, kadar je postajao vrlo kvalitetan i društvo je u celini doživljavalo procvat što je dovelo do opuštanja vlasti (koja je izgleda počela da veruje u sopstvenu priču o svojoj nepogrešivosti) i popuštanja discipline a što je omogućilo pojavu korupcije. To nije bilo dobro poznato “iz ruke u ruku” već se snizio kriterijum za ulazak u Partiju a samim tim i na rukovodeće pozicije. Tako na rukovodeća mesta dolaze nekompetentni, bez insistiranja na kvalitetu koji drastično opada. Privreda sve više tone i dotadašnje “presipanje” iz uspešnih preduzeća u neuspešna postaje nedovoljno jer je sve više neuspešnih. To “presipanje” je takođe oblik korupcije jer se tako dobijalo više nego što je zasluženo (tako nastaju one poznate: “radio ne radio svira mi radio”, “ne možeš me tako malo platiti koliko malo mogu da radim”…) i na taj način se stimulisao nerad – ko je lud da radi kada onaj koji zabušava dobija isto a uz to je i opasno jer se isticanjem pojedinca ukazuje na nesposobnost-neodgovornost ostalih. Tada se ljudi sa sela masovno zapošljavaju da bi se u preduzeću odmorili – ide im penziono i zdravstveno osiguranje a posle “posla” su “na pravoj radnoj temperaturi” za rad na svom imanju.

Ovo je naravno dovelo do velike potražnje za radnim mestima u situaciji kada privreda ionako tone tako da dodatno raste pritisak na one što odlučuju o zapošljavanju. Sada već ulaze u igru svi oblici korupcije: dodela stanova, povoljnih kredita, boljih radnih mesta… ali i u novcu. Za svaku uslugu sledila je i protivusluga i krug se širi geometrijskom progresijom. “Usluge” koje su se ranije smatrale teškom zloupotrebom postaju sasvim normalne. Društveno postaje svačije, svačije ničije – “pa ako već nije ničije zašto da ne bude moje?”. I već ulazimo u pravu krađu. Ona postaje toliko uobičajena i opšteprihvaćena da se za onoga koji krade društveno više na kaže ukrao već “snašao se”. Vlast uviđa da “nešto nije u redu” ali stara garnitura je previše stara za radikalnije poteze (osim toga takvi potezi dovode u pitanje njihovu “nepogrešivost”) dok mlada garnitura ima svoje interese i sve što se preduzima je davanje novih kredita, stanova, otvaranje nepotrebnih radnih mesta… u cilju kupovanja socijalnog mira. TO NI JEDNA PRIVREDA NE BI BILA U STANJU DA IZDRŽI.

Kapitalizam je sasvim druga priča. Ovakav kakav je danas opstaje isključivo zahvaljujući korupciji.

Da li živimo u demokratiji? Da li zahvaljujući demokratiji biramo svoju vlast?

Da li su ljudi koje biramo dužni da rade u našu korist? Tako bi trebalo da bude ali u praksi vlast u kapitalizmu radi u korist kapitalista jer su kapitalisti ti koji ih u stvari dovode na vlast, koji ih plaćaju i “u kešu” za razno-razne povlastice (zakone) i brojne odluke koje su na štetu zaposlenih i stanovništva a u korist kapitalista i njihovog profita. U takvom sistemu ljudi postaju statistika, brojke, roba ili u goroj varijanti “kolateralna šteta”. Ovo se ne mora mnogo širiti, sve nam je to dobro poznato ali samo da ilustrujem nekim primerima.

Farmaceutska industrija svesno izbacuje na tržište štetan lek jer je procenila da će više na njemu zaraditi nego što će platiti odštete. GMO hrana se ne zabranjuje za upotrebu iako su brojni dokazi (koji se neumorno guraju u stranu) da je štetna – šta više stavlja se van zakona obaveza za obeležavanjem takve hrane tako da potrošač ne može znati šta u stvari kupuje. Da li ste svesni da “codex alimentarius” vraća u upotrebu DDT i još neka štetna sretstva koja su davno izbačena iz upotrebe, pa onda konzerviranje hrane jonizujućim zračenjem, upotreba goveđeg hormona rasta…

Banke koje su dovele do globalne ekonomske krize su podmirene iz budžeta (znači stanovništvo je direktno finansiralo njihovu nesposobnost ili bolje rečeno bezobzirnost) jer su “preveliki i njihova propast bi dovela do nesagledivih problema u privredi”. Pogledajte koju god hoćete oblast života, čak i sport i umetnost –  primera je bezbroj. Sve to bez korupcije ne bi bilo moguće jer postoje (ili su bar postojali) zakoni koji tako nešto ne bi dozvolili.

Dakle, korupcija je sila koja ne da ne dozvoljava napredak društva već ga vraća unazad, odnosno napredak društva je obrnuto srazmeran zastupljenosti korupcije i nema tog oblika društvenog uređenja – ni poznatog ni nekog novog koji će omogućiti pun kapacitet razvoja društva uz njeno prisustvo.

Direktna demokratija

Tehnološki napredak je značajan u 21.-om veku ali ako se okrenemo oko sebe vidimo, ratove, ekonomske i političke krize, glad, bolesti… Uz ogromne mogućnosti napredak koji smo postigli predstavljaju mobilni telefoni, nešto bolji automobili, šporeti, čipovana dokumenta… – čista kozmetika. Ali ako pratimo razvoj oružja onda smo svakodnevno zatrpani inovacijama koje se već primenjuju. Dakle dileme nema, duštvo JESTE bolesno.

I dok tehnološki još i napredujemo, psihološki ne mrdamo napred bar jedan vek. Ne slažete se?

 Naši dani

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesimo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji
K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Ne, ova pesma nije pisana ovih dana, pa ni 90tih prošlog veka – napisao ju je Vladislav Petković Dis početkom prošlog veka. Prošlo je više od sto godina a situacija se nije ni malo popravila. Zašto je tako?

Razloga je mnogo, previše ali ono što gotovo sve njih povezuje su stereotipi. Oko nas je ispletena fina mreža stereotipa, bar po jedan za svaku namenu i pomoću njih nam se “preporučuje” šta i kako da mislimo. Logično bi bilo da društvo ima mehanizam pomoću koga eliminiše netačne, čak štetne stavove ali čovek je društveno biće i trudi se da ne “štrči” pa bez mnogo razmišljanja prihvata “preporuku”. Ne samo da je prihvata već nastavlja sa njenim širenjem, čak postaje njen branilac bez obzira što i dalje nema realne dokaze za nju (a i ne može imati jer to onda ne bi bio stereotip već činjenica).

Bezbroj je stereotipa i svaki od njih zaslužuje obimnu analizu ali ću ilustrovati jednim koji je nama dobro poznat: “Amerika je najveća demokratija”. Dakle, Amerika koja je pokrenula gomilu vojnih intervencija od kojih su neke čak i bez odobrenjna UN (o opravdanosti neću ni da govorim), koja je SVUDA iza sebe ostavila haos umesto zavođenja reda zbog čega je navodno i pokrenula te intervencije, napravila gomilu masovnih zločina protiv civilnog stanovništva koje zove “kolateralna šteta”… Ta Amerika sebe zove “najvećom demokratijom”. Njih nekako možemo da razumemo ali to tvrde i ostali zapadni političari!?! Pa i njih da razumemo, mada teško ali to isto misli i veliki deo stanovništva ne samo Zapada već i šire. “100 puta ponovljena laž postaje istina” a ovaj stereotip se praktično svakodnevno vrti na zapadnim medijima i to decenijama.

Uglavnom nem je jasno šta su stereotipi ali ko je njihov tvorac? Neki su stari decenijama, neki vekovima a neki milenijumima. Mnoge je kreiralo samo društvo iz neznanja ili praznoverja ali najviše ih je stvorila vlast (svaka od nastanka ljudskog društva) i Crkva (pod tim podrazumevam bilo koju versku organizaciju) radi lakše kontrole populacije. Interesantno je da su se smenjivale razne vlasti i razne vere ali su stereotipi ostajali. U svakom slučaju, ta “pogrešna verovanja” su duboko ukorenjena i potreban je ozbiljan rad na njihovom uklanjanjua a izgleda da je malo ko za to zainteresovan – ili nema interesa jer mu koriste ili nije ni svestan problema. Gledajući iz ovog ugla psihološki preporod društva izgleda kao nemoguća misija. Teška da i to vrlo ali nije nemoguća. Za početak je dovoljno ljudima otvoriti oči. Ko će to učiniti?

E, ovde upadamo u prvi “živi pesak” iz koga malo ko uspeva da se izvuče (ako uopšte i pokušava). Jasno nam je da vlast to neće učiniti iako je suštinsko za dobrobit društva i odmah upadamo u drugi “živi pesak” – kakva je svrha vlasti, u čiju korist radi?

Parlamentarna domokratija

Jedan od stereotipa koga smo dobili od Zapada ne kao preporuku već kao ultimatum je da je parlamentarna demokratija jedina civilizovana organizacija vlasti. Oni koji je ne prihvataju se proglašavaju za “nedemokratske režime” i stavljaju se pod veliki pritisak ukoliko nisu “saveznik” kao Saudijska Arabija ili previše bitan (za sada) poslovni partner kao Kina. Zašto Zapad insistira na parlamentarnoj demokratiji?

Parlamentarna demokratija je nastala kao sretstvo za kontrolisanje apsolutizma vlasti. Pomoću nje narod određuje pravac razvoja svog društva – po definiciji. U realnosti je situacija sasvim drugačija. Možda su se u početku stranke istinski i beskompromisno borile za ideje zbog kojih im je narod ukazao poverenje. Vremenom su kompromisi postajali sve češći pa su stranke sa većinskom vlašću ulazile u koaliciju sa drugima koje su imale potpuno suprotne stavove a sve zarad ostanka na vlasti što je praktično izdaja sopstvenih birača. Danas je politika samo biznis i to odličan. Toga su svesni i oni koji se opredeljuju za politiku i glasačko telo. Izbori se sve češće svode ne na glasanje za ideju već za glasanje protiv neke ideje a političari daju predizborna obećanja koja ne nameravaju da ispune dok su birači i toga svesni. Osvajanjem mandata ne moraju previše da brinu o budućnosti jer ih sa položaja može skloniti samo mini revolucija što se vrlo retko dešava a sistem štiti sam sebe tako da se i veće malverzacije uspešno skrivaju. Jedino o čemu moraju brinuti je kako obezbediti prolaz i u sledećem mandatu i tada se sete biračkog tela. U same temelje parlamentarne demokratije je ugrađena tempirana bomba – korupcija koja u danas eksplodira punom snagom.

Zašto se Zapad aktivnije ne angažuje oko suzbijanja ove korupcija kada borbu protiv korupcije prikazuje kao jedan od glavnih prioriteta. Pa upravo zbog te korupcije odnosno zbog mogućnosti uticaja preko nje insistiraju na parlamentarnoj demokratiji. Ukoliko postoji samo jedna stranka postoji verovatnoća da neće biti naklonjena Zapadu i tako uticaj na tu zemlju može biti mali. Ali ako postoji više stranaka onda je verovatnoća da bar neku od njih “kupe” i tako obezbede sprovođenje svojih planova značajno veća. Pa i za tu “kupovinu” ne daju svoje pare već omogućavaju toj stranci bolji položaj, veći uticaj i preko njega mogućnost da “naplate” od sopstvenog naroda.

Mislim da nema potrebe gubiti vreme na objašnjavanje korumpiranosti političara, bar smo se mi nagledali svega i svačega. I tako dobijamo čudnu situaciju: ljudi koji bi trebalo (bi morali) da rade u interesu društva koje im je dodelilo taj posao rade uglavnom za svoj interes što je, obzirom na veličinu političkog aparata, ogromno, nepotrebno opterećenje za društvo. Reći ćete: “pa nisu svi političari korumpirani” misleći da ne dobijaju svi pare na ruke ali već smo utvrdili šta je sve korupcija. Imamo “savršen” politički sistem koji toliko guši društvo da ono ne da ne napreduje već se bori za goli opstanak. Možda preterujem? Ako je deseti deo napisanog tačno – previše je. Ima li nam spasa?

Direktna demokratija (DD)

Kada shvatimo i PRIHVATIMO da mi dajemo vlast političarima u ruke i da su oni obavezni da rade ono što je u interesu društva – što društvo odluči da je u njegovom interesu, već smo na pola puta. Potrebno je još samo obezbediti transparentnost i imamo sve što nam treba.

Politički sistem bi trebalo da sprovodi volju društva. Prva stvar je da se definiše volja naroda. Nekada se volja naroda utvrđivala na skupovima, saborima… ali opet je relativno mali deo populacije bio prisutan. Danas bi situacija bila još gora, ljudi su prezauzeti, nezainteresovani da za to odvajaju vreme… ali internet je rešio taj problem. Više ne postoje ni prostorna ni vremenska ograničenja, nekom pitanju se možemo posvetiti kada i odakle nama odgovara. Tu komunikaciju treba učiniti transparentnom, da svi učesnici znaju kakav je čiji stav. Ovde da rešimo još jednu zabludu: tajnost pri glasanju je samo još jedan od alata za prevaru. Ako je sistem toliko represivan da će kažnjavati za “neprimereno” glasanje onda je i glasanje obična farsa jer svaka vlast ima gomilu alata za sprovođenje nezakonitih i na granici zakonitosti akcija a takva vlast će ih upotrebiti. Glasač je najbolje zaštićen ako svi znaju kako je glasao pa ako se primeti šablon represije vlasti nad onima koji su glasali protiv nje onda je situacija jasna. Pri ovakvom načinu glasanja to je neizvodljivo ali alternativa postoji.

Samom pomenom direktne demokratije odmah u glavi stvorimo sliku “zeleno dugme ZA, crveno PROTIV” – pritegnemo koje hoćemo i to je to. Ta verzija je na potpuno suprotnom kraju suštine. Osnovna svrha direktne demokratije je FORMIRANJE stava o nekom pitanju koja se ostvaruje kroz diskusije. To je i osnovna razlika u odnosu na parlamentarnu demokratiju. Dok u njoj o nekom pitanju odlučuje mali broj ljudi, u direktnoj demokratiji odlučuje cela populacija. Kvantitet ne znači uvek i kvalitet ali je sigurno da u društvu postoje ljudi koji nisu politički aktivni ali su sposobni za izuzetno kvalitetne zaključke. Ukoliko takvi ljudi nisu u mogućnosti da daju mišljenje onda je društvo zakinuto za kvalitet. Intelektualni potencijal društva je ogroman i to se nikada ne sme gubiti iz vida.

Prvi problem direktne demokratije bi bio preopterećenost sistema u samom početku. Svako bi hteo da diskutuje o svakom pitanju i insistirao na svom mišljenju. Satite se samo uvođenja višestranačja kod nas i beskrajnih rasprava. Vremenom bi ljudi shvatili svoja ograničenja, izdvojili bi se oni “kvalifikovaniji” a ostali bi se uključivali samo po potrebi iako bi pratili sve vreme.

Zar ne liči na rad na ovom portalu? Upravo tako, to bi bilo vrlo slično: postavi se tema, o njoj se diskutuje, i “lajkuje” naravno, s tim što bi se znalo i ko diskutuje i ko lajkuje da bi se izbeglo spamovanje. I administrator koji bi uklanjao očigledno spamovanje. Na kraju, kada se pitanje sagleda iz svih uglova – glasanje. U velikoj meri slično samoupravljanju, mada samoupravljanje je obuhvatalo relativno male kolektive – nedovoljan intelektualni potencijal za potpun razvoj koji se ne može uporediti sa potencijalom cele države i tehnološkim mogućnostima kao alat koje danas imamo. U svakom slučaju odličan primer kao lekcija korisna za izbegavanje sličnih grešaka.

Za očekivati je da se u početku luta “kao guske kroz maglu” ali vremenom bi ljudi shvatili da to nije zabava, da svaka odluka vuče posledice koje će se osećati u svakodnevnom životu. Primetili ste čestu pojavu “ali vremenom” – vreme je neophodno da bi se ljudi navikli na postupak i na odgovornost za svoje odluke.

Proces diskusije se može obavljati elektronskim putem ali ipak mora postojati i “fizičko telo” vlasti, od najnižeg do najvišeg nivoa. To bi bili predstavnici naroda ali ne kao sada da ih vidimo svake četvrte godine već oni čiji rad posmatramo u realnom vremenu i koji se mogu smeniti u vrlo kratkom roku. Sama organizacija se može izvršiti na više načina a iskustvo bi nas naučilo koji je najbolji. Bitno je shvatiti da ni jedan sistem nije savršen ali se svaki može usavršavati. Razlika u odnosu na sadašnji politički sistem je što bi se javno diskutovalo o mnogo širem spektru pitanja nego što je danas slučaj. Vremenom J bi se prešlo sa političkih na pitanja iz svih oblasti života.

Prema do sada napisanom reklo bi se da je društvo širom sveta zrelo za ove promene ali nije tako. U većini slučajeva vlast koristeći stereotipe i ostale “korisne alate” uspeva da ubedi ljude da je svaka promena opasna i da vodi u sigurnu katastrofu. Ipak, na nekim mestima je situacija tako loša da bi ljudi i pored sve “opasnosti” mogli da rizikuju.

Ekonomska situacija u Grčkoj je tako loša da se uveliko okreću ekstremistima svih boja. U Francuskoj je politička situacija takva da su ljudi svesno glasali za loše rešenje plašeći se od goreg… Ako se u takvim situacijama pojavi snaga koja nudi realne šanse za pozitivne promene onda je ni vlast zajedno sa ekonomskom oligarhijom (a koji su sasvim mali procenat društva)  i svim “alatima”  ne može zaustaviti. To bi bila stranka-samoubica jer bi joj osnovni zadatak bio ukidanje svih stranaka pa i svoje.

Drugi način dolaska do ovih promena je organizovanje posle nekog rata kao što je bio slučaj u Jugoslaviji posle WW2. To je u principu dosta rizičan način jer je veliko pitanje kvaliteta ljudi koji bi nosili promene kao i njihove prave namere direktna demokratija se može vrlo opasno zloupotrebiti ako se ne sprovodi na pravi način.

Meni je po ovom pitanju najinteresantnija Rusija. Tamo je ogroman deo vlasti u rukama jednog čoveka a parlament je više “folklor” čije postojanje služi da smanji pritisak Zapada bar po tom pitanju. Ipak, i takav kakav je predstavlja smetnju Putinu. Bila bi čudna situacija da vlast smenjuje samu sebe ali u slučaju Rusije to ne bi bio slučaj, Putin ima toliki uticaj i toliko poverenje društva da bi ostao na čelu države bez obzira kakve promene sproveo. I sada ga često nazivaju “carem Rusije” (neko u pozitivnom, neko u negativnom smislu) a uvođenjem direktne demokratije bi ne samo postavio Rusiju u sam vrh svetskog progresa već bi i sebi obezbedio besmrtnost kakvu niko od političara nije imao. Obzirom na pozitivne stavove koje smo uglavnom mogli videti od njega, njegova uloga kao “savetodavca”  bi bila od presudne važnosti u početnoj, kritičnoj fazi uspostavljanjadirektne demokratije. Obzirom da pritisak na Rusiju raste ne bi bilo čudno da tamošnje vlasti počnu da odbacuju mehanizme nametnute od Zapada i u isto vreme počnu da formiraju sopstvene koji im više odgovaraju.

Društvo bi pomoću direktne demokratije sve jasnije sagledavalo probleme i sve brže nalazilo sve kvalitetnija rešenja. To je takav potencijal da mislim da bi u ne tako dalekoj budućnosti društvo dostiglo stepen “tehnološkog singulariteta” i bez pomoći veštačke inteligencije. Ali društvo bi mnogo pre tehnološkog singulariteta shvatilo da nije samo politički sistem bio pogrešno postavljen.

Neokomunizam – utopija ili šansa

Da bi krenuli u bolji život prvo moramo definisati šta je to bolji život, u suprotnom se vrtimo u krug što nam se upravo događa. Prvo što pomislimo je više novca, više materijalnih dobara… Da li je to ispravno razmišljanje? Da li su oni najbogatiji zaista najsrećniji – ne bih rekao da je baš tako.

Novac i materijalna dobra služe da nam obezbede sigurnost. SIGURNOST je ono što je ljudima potrebno i što vodi u bolji život i to je „zvezda vodilja“ koja bi trebalo da nam osvetljava put.

Širokom diskusijom u okviru direktne demokratije bi se brzo došlo do zaključka da mnogi sistemi ne funkcionišu na pravi način. Privatizacija državnih preduzeća nije dovela do konkurentnosti i time povećanja kvaliteta uz smanjennje cena već naprotiv do stvaranja monopola i “ceđenja” društva.

Država je krovna organizacija društva a preduzeća, bilo državna ili privatna, su samo organizacije za servisiranje potreba društva. Insistiranje kapitalizma na “apsolutnoj privatizaciji” (pa čak i nešto što je opštedruštveno vlasništvo kao voda ili osetljivo kao zatvori) se zajedno sa parlamentarnom demokratijom savršeno uklapa u strategiju kontrole društva. Država bi trebalo da bude mnogo objektivniji subjekt nego privatnik (a i jeste ukoliko se ukloni korupcija) i to je glavni razlog zašto je u interesu društva da što više preduzeća bude u državnom vlasništvu ali nikako naglo, preko noći, kao što se radilo.

Među prvima koje bi trebalo staviti pod kontrolu države su ona preduzeća koja najviše parazitiraju na društvu. Tu se odmah pomisli na banke ali trgovine nisu ništa manji paraziti. Šta više, možda i ne morate da uzimate kredit ali sasvim sigurno morate kupovati raznu robu koju plaćate često višestruko u odnosu na proizvođačku cenu. To je potpuno bespotrebno iscrpljivanje društva (iz ugla društva). Organizovanjem državnih trgovačkih lanaca država bi se pojavljivala kao ogroman kupac i na taj način bi mogla da ostvari značajne popuste pri kupovini ili da obezbedi veće količine robe i na taj način postaje sigurniji dobavljač. Tako bi korist imali ne samo društvo kao kupac već i izvozna preduzeća. Korist bi imala i preduzeća koja proizvode za domaće tržište jer ne bi morala da se bore sa ucenjivačkim uslovima veletrgovina već bi imali znatno veću sigurnost i zbog potražnje i pri naplati ali i zaštitu od nelojalne konkurencije. Obrazlaganje je nepotrebno jer smo već živeli u takvom sistemu i upoznali mu sve prednosti i nedostatke – poznavanje nedostataka je bitnije da bi ih ovaj put izbegli.

Jedan od osnovnih uslova napretka je racionalizacija. Društvo će brzo prepoznati neophodnost što veće automatizacijesve do potpune automatizacije gde god je to moguće. Smanjenjem učešća radne snage cena finalnog proizvoda postaje sve niža – ne samo pojedincu već društvu u celini. U ovoj fazi društvo može da počne sa uvođenjem besplatnih usluga. Besplatno (ali vrhunski kvalitetno) školstvo i zdravstvo je osnovna potreba i o tome ne treba puno pričati. Usluge koje su već u ogromnoj meri automatizovane kao telekomunikacije među prvima mogu postati besplatno opšte dobro, pa onda već pomenuti bankarski sektor, trgovina (gde bi se išlo na minimalizaciju cena), pa komunalne usluge, gradski prevoz… Ali ne razmišljajte o ovim uslugama na današnjem nivou, iznenadili bi ste se kakva rešenja postoje već decenijama. Pre više od 50 godina je napravljen projekat gradskog prevoza zasnovan na pokretnim trakama. Više paralelno postavljenih pokretnih traka idu u istom pravcu ali različitim brzinama tako da je prelazak sa jedne na drugu vrlo lak i bezbedan ali se na najbržoj putuje značajnom brzinom. Nema čekanje na prevoz, sve potpuno automatizovano samo sa troškovima održavanja i energije – vrlo malo opterećenje za društvo i nema razloga da ne bude besplatno.

Sledeća bitna stvar je insistiranje na vrhunskom kvalitetu proizvoda koji će imati dug vek trajanja kao i na njihovoj velikoj mogućnosti recikliranja – da se proizvodnja smanji što je više moguće i da se za nju troši što manje sirovine, da energenti budu glavni trošak. Ali tako se javlja višak radne snage, kako rešiti taj problem? Na to ćemo doći malo kasnije.

Jedna po jedna besplatna usluga, besplatan proizvod – sve smo bliže komunizmu. Tačnije neokomunizmu jer komunizam podrazumeva (bar smo tako navikli) komunističku partiju. Obzirom “da smo ukinuli sve stranke” i proces odlučivanja kompletno prebacili na društvo čak je i komunistička partija čist balast. Da preskočim sada proces postepenog uvođenja “besplatnosti” (a postepenost je imperativ), već sam dao okvir u kratkim crtama i da se koncetrišem na momenat kada je SVE BESPLATNO !?! Kakav bi tada bio život?

Zamislite da nemate ništa, da sve pripada društvu. Živite u kući koja nije vaša ali vas niko iz nje neće isterati, nemate ni automobil ni bicikl ali možete uzeti bilo koji najbliži, ne morate ići u prodavnicu – automatski kurir će vam dostaviti na kućnu adresu ono što ste naručili… Utopija u osnovnom smislu? Ne, sasvim realna stvar. U ovom momentu imamo većinu onoga što nam je potrebno. Možda nemamo svoj stan ali u nekom živimo i on postoji. Možda nemamo najnoviju garderobu ali nismo goli. Možda nemamo dovoljno kvalitetnu hranu ali je u proseku ima sasvim dovoljno… i pored toga postoji ogroman, nezamisliv kapital kao višak a koji je proizvod društva. Zamislite šta bi društvo moglo da učini sa njim kada bi mu ostajao! Novi stanovi, nove fabrike, farme… sve što je potrebno (ne zaboraviti – postepeno).

Danas živite u svojoj kući i ako poželite da živite na drugom mestu morate da prodate kuću pa da kupite drugu, komplikacija i trošak na koje ćete se teško ponovo odlučiti. Ali šta ako kuća nije vaša već je pri seobi jednostavno zamenite? Da li će nova kuća biti manje vredna, u lošijem stanju, manje komforna… (danas niko ne bi postavio pitanje “šta ako je kuća vrednija…”) i kako da se nadoknadi razlika? Bez obzira na sve, neki oblik plaćanja bi morao postojati. Ne mora to biti novac, mogu biti recimo bodovi koji bi bili dodeljivani i oduzimani strogo centralizovano – ništa iz “ruke u ruku”. Tako vi “date” kuću koja vredi određeni broj bodova i pređete u drugu koja je vrednija. Tu razliku morate nadoknaditi bodovima koje ste zaradili.

Svi bi imali osnovne potrebe: osnovni smeštaj, osnovnu ali dovoljnu količinu hrane, osnovnu garderobu… a za sve preko toga bi bilo potrebno zaraditi bodove kroz davanje doprinosa društvu na bilo koji način: fizičkim, umnim, kreativnim radom… Dorađujete kuću u kojoj trenutno živite – ona će vredeti više bodova. Radite u bašti te kuće – proizvodite hranu i zbog toga nećete uzimati od društva, uštedite bodove, višak stavite društvu na raspolaganje – zaradite bodove. Pišete ovakve tekstove – brdo bodova 😉 Bilo kakva aktivnost koja na bilo kakav način doprinosi društvu se vrednuje od strane društva i biva nagrađeno bodovima koji se mogu po želji koristiti. Ako neko ne želi da radi taj će biti na režimu osnovnih potreba ali mu opstanak neće biti ugrožen.

Moralna osuda društva bi bila neminovna ali i danas ima ljudi koji se zbog toga previše ne sekiraju. Obaveze bi ipak morale postojati. Ako je zdravstvena zaštita besplatna to ne znači da vam se treba pružati ako namerno ugrožavate zdravlje – recimo iz lenjosti nemate nikakve fizičke aktivnosti. Osnovno školovanje bi takođe moralo biti obavezno jer član društva mora biti sposoban za osnovne stvari ukoliko nije mentalno bolestan. Možda nekakva vojna obaveza ili nešto drugo. Društvo u celini mora biti sigurno da bi to moglo obezbediti i pojedincu, mora biti proizvodno sposobno, mora imati istraživačke kapacitete… mora funkcionisati besprekorno i biti sposobno da se prilagodi bilo kakvoj promeni.

Ovo bi bila noćna mora za sve one koji svoj “rad” zasnivaju na korupciji. Čak i da se dovoljno ne promeni svest društva u vezi korupcije – čime nekoga u takvom društvu da korumpirate? Ipak, ljudi su kreativna bića, našli bi već neke “rupe” ali samo na početku jer bi već kroz nekoliko generacija svest o zaštiti društva bila jaka kao i svest o samozaštiti.

Krađe, pljačke – šta opljačkati? Banke ne postoje, bodove društvo daje i uzima centralizovano bez posrednika. Auto? Pa možete uzeti koji god hoćete ako je slobodan (ako nemate nekakvu zabranu 🙂 Nakit? Možete ga opljačkati ali samo da bi ga nosili jer ne postoji mogućnost preprodaje a to gotovo niko ne radi. Ovo je prilično idealistički pogled ali je sigurno da bi se u takvom društvu kriminal radikalno smanjio i postao nešto vrlo egzotično u odnosu na našu svakodnevicu jer bi nedostajao motiv. Treba imati na umu da bi se značajno promenila potreba za posedovanjem. Potrošačko društvo bi bilo davna prošlost.

Verovatno se na preveliki komfor (reč “bogatstvo” bi izgubila smisao) ne bi gledalo sa odobravanjem kao i na sve ostalo što previše štrči iznad proseka – društvo bi težilo jednakosti ali tu jednakost ne bi nametao zakon već svest. Ni deci ne bi mogli da ostavite to što imate jer društvo poseduje sve, vi ste samo korisnik. Svaka jedinka bi bila deo društva, imala bi ista prava i iste obaveze. Dobija sve što je potrebno a ako želi više onda mora dodatno ta se angažuje a ne da “samo zine a roditelji trpaju u kljun” i tako do penzije. Ne bi bilo onoga na šta je ukazao Dis: “Naraštaji koji sišu ko pauci”.

Možda bi se iz dosadašnjeg pisanja moglo zaključiti da bi to bio hladan svet – možda bi zaista i bio ali ja ne mislim tako. Ljudi su prirodno radoznala, vesela bića i ako bi živeli bez brige i stresa ostali bi u mladalačkoj bezbrižnosti do poznih godina. Obzirom da bi automatizacija proizvodnje drastično smanjila potrebu za ljudskim radom, ljudi bi imali neuporedivo više slobodnog vremena i koristili bi ga za ono što zaista vole da rade. Umetnost, sport, boravak u prirodi, puno vremena da se posveti deci – i svojoj i tuđoj. Zamislite da svako dete ima svog učitelja i da se taj učitelj zaista trudi da detetu prenese znanje a ne kao danas da samo “odrađuje posao”.

Bilo bi ljudi koji ne bi želeli da im društvo kontroliše život u tolikoj meri, možda čak u značajnom procentu. Ako društvo želi stabilan sistem onda bi moralo da obezbedi svim ljudima potpunu slobodu izbora, nikakvu prisilu ili ucenu ne bi smelo da koristi. Ljudi koji se ne udružuju slobodno nikada neće postići harmoniju kojoj bi društvo trebalo da teži. Ukoliko društvo zaista obezbeđuje dobre uslove nema tog pojedinca koji će se zbog straha, fanatizma, inata… na duže staze lišavati sigurnosti a samim tim i komfora.

Dakle, društvo bi bilo sposobno da obezbedi pojedincu sve što mu je potrebno (u normalnim granicama) ukoliko taj pojedinac daje odgovarajući doprinos društvu. Društvo je to koje kroz direktnu demokratiju određuje šta je “odgovarajući doprinos”, pravi šablon koji je isti za sve. Veći doprinos – društvo pruža bolje uslove pojedincu. Nikakav doprinos – zadovoljenje samo osnovnih potreba. Odnosi u okviru društva bi bili relativno jednostavni ali bi u odnosima sa drugim društvima (sa inostranstvom) bilo komplikovanije. Vremenom bi se nalazili modeli ukoliko i ostali ne prihvate isti sistem. Zamislite da imate mogućnost da se slobodno selite po celom svetu i da su svuda isti uslovi, ako bi samo jedna država usvojila ovakav vid uređenja i počela da ostvaruje pozitivne rezultate, zbog današnje situacije u svetu to bi brzo postala “epidemija”. Naravno da bi se mnoge vlasti udružile da uguše presedan koji je vrlo opasan po njihov opstanak ali Kuba je opstala, i Iran i Severna Koreja. Nije baš optimistično uzimati razvoj ovih država kao primer ali i vreme je drugačije, ponovo jača bipolarni svet i ako trpite pritisak jedne strane verovatno je da ćete imati podršku druge. I još jedna bitna razlika: da li su u stanju da direktnu demokratiju proglase nedemokratskom? Mada, ako već postavljaju takvo pitanje oko referenduma…

Nama je teško da zamislimo takvo društvo i odnose u njemu. Meni samom, dok ovo pišem, takva slika izgleda isuviše čudna, strana ali logika kaže da je to mnogo bolje rešenje od ovoga danas. Ništa ne može i ne treba menjati preko noći, za sve promene je neophodno vreme da bi se postepeno navikavali i prihvatali nove okolnosti.

Zaključak

Možda posle ovog teksta dobijete utisak da je put u bolji život samo pitanje vremena, možda problemi koji se na njemu nalaze ne izgledaju preteški. Tako i jeste, svi ti spoljni problemi su rešivi ali najveći leži u nama. Kapitalizam nam je kao najjaču liniju odbrane ugradio individualizam (u stvari samo ga “usavršio”jer ga prirodno posedujemo) i dok ne budemo u stanju da je pređemo bićemo pod njegovom vlasti. Samo onda kada budemo u stanju da se odreknemo egoizma, da shvatimo da nismo centar univerzuma i da univerzum ne mora da postoji samo zbog nas – kada počnemo da pomažemo drugima, tek tada ćemo moći sa pravom da očekujemo da i od drugih dobijemo pomoć. A svrha društva jeste uzajamna saradnja – zar ne?

P.S. Izvinjavam se na površnom zadržavanju na mnogim temama, ima ih dosta a sve su neophodne za bolje razumevanje suštine tako da sam morao da pravim kompromis – da ukratko izrazim svoje razmišljanje ali na način koji neće biti previše naporan za čitanje