Rodna agenda

Često dobijam zamerke da su mi predviđanja mračna ali bez obzira što dajem i optimistična nekako se samo mračna ispunjavaju – to je zato što ćemo na bolje vreme morati da sačekamo. Pa ipak, bez obzira što i najcrnja predviđanja razmatram hladne glave, najnovije „viđenje“ mi je zamrzlo krv u žilama.

U više navrata sam pisao o Direktnoj Demokratiji i Neokomunizmu. U takvim društvenim odnosima mnoge stvari će se izmeniti u odnosu na danas. Jedna od njih je briga o deci. Cilj svakog društva bi trebalo da bude odgajanje pametnih, zdravih i jakih, psihološki stabilnih jedinki koje će biti osnovna gradivna jedinica zdravog društva. Porodica nema kapacitete da ostvari dovoljno dobre rezultate u postizanju navedenih ciljeva u odnosu na mogućnosti koje ima veće društvo (opština, država) tako da je prirodan put razvoja društva u njegovoj sve većoj ulozi u odgajanju dece pri čemu bi se uloga porodice smanjivala. To smanjivanje uloge porodice može ići dotle da ona u nekoj daljoj budućnosti postane gotovo zanemarljiva.

Društvo i danas ima veliku ulogu u odgajanju dece ali teško da se može reći da su rezultati zadovoljavajući. Obrazovanje nije dovoljno kvalitetno iz više razloga, deca su sve slabija i bolesnija a rekao bih da im je psihološka stabilnost još i najugroženija jer su konstantno izložena kontradiktornim informacijama. Da li je država svesna ovoga? Zašto to radi sopstvenom društvu?

Da objasnim jednu kontradiktornu situaciju: u nekadašnjem društvu gde je porodica imala jaku ulogu poštovale su se određene vrednosti dok se u savremenom te vrednosti „modifikuju“. Tako danas imamo istovremeno prisutne i stare i modifikovane vrednosti koje mogu biti suprotstavljene zbog čega su zbunjeni i odrasli – da ne govorimo o deci. Homoseksualizam je dobar primer da se ovo prikaže. U nekadašnjem društvu homoseksualizam je bio negativna pojava dok danas to više nije slučaj.

Ljudi ne bi smeli biti proganjani, maltretirani zbog drugačije političke, verske, nacionalne, seksualne… pripadnosti – zbog različitosti, sve dok se uklapaju u norme društva. Ponekad je neophodno menjati te norme da bi svi pripadnici društva imali ista prava. To se dogodilo širom planete sa pravima homoseksualaca. Od progonjene grupe postali su ravnopravan deo društva što je vrlo pozitivno. Međutim, normalno bi to bio proces koji bi trajao vekovima (kao u slučaju rasne diskriminacije) ali on se odvijao munjevitom brzinom – za 2-3 decenije. To jasno ukazuje da proces nije bio spontan već da je bio vrlo oganizovan. Ko i zašto je to organizovao?

Da pogledamo kako se cela situacija razvija. Homoseksualci su uspeli da se izbore za priznavanje kao ravnopravnog dela društva i njihovo bilo kakvo ugrožavanje je postalo retkost. Čak i oni koji imaju odbojan, neprihvatajući stav (posebno ako imaju javnu funkciju) sve više izbegavaju da ga javno iznesu da ne bi trpeli osude. Ali homoseksualci ovde ne staju već nastavljaju dalje, počinju da organizuju „parade ponosa“ (obratite pažnju na snagu simbolike) koje su bez ikakve sumnje propaganda njihove seksualne orijentacije. Sad već postaju „više ravnopravni“ obzirom da klasični (ne mogu da koristim drugi termin da ne bih portal doveo u neprijatnu situaciju) nemaju takve aktivnosti.

Sledeći korak je priznavanje homoseksualnih brakova. Ako su im priznate takve veze onda nije nelogično da se i ozvaniče. Ali tu se javlja novi, vrlo težak problem – ako su u braku onda bi trebalo da imaju pravo i na usvajanje dece. Homoseksualna zajednica je često kompaktnija, tolerantnija, pažljivija od klasične tako da deca mogu imati i bolji odgoj nego u klasičnoj. Pitanje koje svi izbegavaju je kakav će stav homoseksualnih roditelja biti prema polnoj orijentaciji deteta, da li će vršiti aktivni uticaj na njega u cilju favorizovanja homoseksualizma, da li treba zanemariti prirodnu sklonost dece da prihvataju postupke roditelja kao obrazac ponašanja?

Danas imamo puno različitih seksualnih orijentacija, njihov broj postaje sve značajniji tako da nije neobično da idu sa zahtevima sve dalje. Kod nas je na redu usvajanje rodne ravnopravnosti što je u mnogim zapadnim zemljama već prihvaćeno. U najkraćem to znači da se jedinkama osim muškog i ženskog pola priznaje i treći (za sada samo jedna) kategorija koja se obično označava sa „ostalo“). „Da prihvatimo i ovo ako je cilj razvoj tolerantnog društva“ ali vesti iz Britanije nam govore kuda to vodi. Tamo se usvaja zakon o reklamiranju po kome se mora strogo voditi računa da se u reklamama ne naglašava rodna pripadnost: mora se izbegavati da automehaničar bude muškarac, domaćica žena, lutka se ne sme prikazivati kao igračka za devojčiće, puška za dečake… Da li to znači da se „ostalo“ već otvoreno favorizuje, da li je došlo vreme da muški i ženski pol krenu za borbu za svoja prava iako su velika većina?

Da li i dalje sumnjate da se ovo sprovodi organizovano? Kome je to u interesu?

Prvo ću da iznesem pretpostavke kako se ovo može razvijati. Ako postoji težnja da se povećava populacija „ostalih“ (a iz već opisanog se može zaključiti da je u igri i značajan kapital) onda je logično da će se koristiti razni načini da se među „ostale“ privuku i oni koji to nisu. Smejete se? Nemojte, odavno je normalno da se odlazi u druge delove sveta u potragu za boljim životom, da se tamo menja nacionalna pripadnost. Prelazak u drugu veru iz istih razloga kod nas ima još i dužu tradiciju. Javna je tajna da su neke poznate ličnosti ostvarile svoj uspeh zahvaljujući homoseksualnim vezama. Obzirom na naglo osipanje srednje klase na Zapadu, neće biti čudo ako mnogi pristanu na ovakav način penjanja ili zadržavanja položaja na društvenoj lestvici.

„Bela kuga“ ionako hara Zapadom, uz porast „transrodnosti“ ta situacija može biti samo gora. Nedovoljan broj dece će prisiliti države na akciju u tom pravcu u smislu davanja raznih podsticaja (neke koje imam na umu neću pominjati jer još uvek zvuče neprihvatljivo). Sve to vodi ka većem učešću države u odgajanju dece koje ni sada nije malo. Najbolji primer u kom pravcu će ići taj uticaj je oduzimanje dece od roditelja zbog ponekad nerazumnih razloga i davanje u hraniteljske porodice koji taj posao rade u obliku zanimanja, gde bude i po više od desetoro dece… Iako u takvim porodicama (uglavnom) neće biti ni na koji način fizički kažnjavani, neće dobijati ni roditeljsku pažnju i ljubav – dobijaće samo oni što je država propisala a kada se briga o deci stavi na papir onda to vrlo suvoparno zvuči i još ružnije izgleda (ne želim da generalizujem jer ima i vrlo savesnih i plemenitih hranitelja ali poznati suprotni slučajevi ukazuju na veliki problem).

Na jednoj strani se porodica razbija na sve moguće načine od kojih je rodna agenda samo jedna u nizu poluga dok se na drugoj briga o deci sve više poverava državi (društvu). To je gotovo identična situacija kao na početku teksta koju sam opisao kao pozitivnu dok je ovde vrlo negativna. U tome i jeste osnovna opasnost – težnja za prenošenje staranja o deci sa porodice na društvo je gotovo identična ali su razlozi sasvim suprotni tako da je lako braniti takvu nameru. Ako je država u službi društva (a u prvom primeru su društvo i država jedno) onda će ona sve raditi za dobrobit svog naroda čiji je podmladak najvažniji element. Ali ako je država u službi malobrojnih onda je logično da će takva država da društvo prilagođava potrebama tih malobrojnih, da će podmladak nad kojim ima sve veći uticaj da usmerava da bude što korisniji malobrojnima… Ostalo možeta da zamislite i sami.

Prosto je neverovatno na kakve se sve načine utiče na naš život i u kolikoj meri gubimo kontrolu nad njim. Znam da ovo zvuči distropično ali pogledajte ostale tendencije u društvu – sve vodi na istu stranu. Bez obzira što su ljudi sve svesniji takođe smo svakim novim danom sve bliže nečijem zacrtanom cilju. Kada mi razmišljamo o budućnosti društva onda pokušavamo da predvidimo da li će biti većih migracija, kako će se one odraziti na privredu, da li će biti većih vojnih sukoba – čak svetskog… “Malobrojni” razmišljaju drugačije: “Vaše dedove smo već držali pod kontrolom, vas držimo još čvršće, vaši unuci neće biti sposobni za neki otpor a njihovi unuci…”

Da li će društvo naći načina da se odupre porobljavanju zavisi samo i isključivo od društva. I ovaj tekst je doprinos toj borbi – ako dopustimo da se desi ono što sam opisao nemamo pravo da kažemo da nismo znali.