Samo za ljubitelje naučne fantastike

Čovjek radoznalo biće. Sve što vidimo, čujemo ili na drugi način osećamo želimo da objasnimo. I uglavnom uspevamo ali tu nije kraj našim željama. Želimo da objasnimo i ono što nam stalno izmiče, što nazivamo paranormalnim.

Svet koji vidimo prilično dobro poznajemo, od zrnca peska do najdalje zvezde. Poznajemo i odnose koji vladaju u prirodi. U poslednje vreme se javljaju krajnje intrigantna otkrića za koje imamo nebrojena objašnjenja – i ni jedno nije sigurno. Nije ni čudo jer se radi o tamnoj materiji i energiji, pojavi koja to nije – ne vidi se. Niti možemo da je vidimo, ni da izmerimo ni da registrujemo reakciju sa onim što već poznajemo. Dugo vremena su astronomi smatrali da svemir usporava svoje širenje, da će doći momenat kada će se to širenje zaustaviti i započeti proces sažimanja što bi se završilo skupljanjem celog svemira u jednu tačku (singularitet) nakom čega bi ona eksplodirala – i idemo iz početka. Samo jedan od ciklusa kojih u prirodi ima bezbroj.

Ali relativno skoro se zahvaljujući nekim pojavama u astronomiji (eksplozije određenog tipa supernove – da ne razvodnjavam sa detaljima) došlo do zaključka da svemir ne da ne usporava i da neće stati u širenju već da ubrzava širenje. Zahvaljujući pojavi koja se stručno naziva “microlensing” a koja se zasniva ne savijanju svetlosti kada prolazi pored masivnog objekta, u određenim slučajevima (kada se steknu povoljni uslovi, odnosno pravo rastojanje među svemirskim objektima) astronomi su u stanju da iskoriste savijanje svetlosti izazvanog gravitacijom masivne galaksije i vide objekte iza nje na mnogo većim daljinama nego što su pomoću njihovih teleskopa u stanju da vide. To praktično znači da se galaksije ponašaju kao gravitaciona sočiva što omogućava astronomima da vide gotovo do samih granica svemira (ili tačnije u prošlost na nekoliko stotina miliona godina posle Velikog Praska).

Teoretičari su ubrzo ponudili matematički model koji dokazuje širenje svemira. Novi model je predvideo postojanje znatno više mase (oko 5x) i energije (više od 10x) u svemiru nego što smo do sada smatrali da postoji. Moja prva misao je bila da je masa koja nedostaje koncentrisana u velikom broju crnih rupa. Ni njih ne vidimo mada možemo indirektno da primetimo njihovo delovanje. Ogroman je „prazan prostor“ svemira i tu može mnogo šta da se sakrije. Dodatni argument koji sam razmatrao još pre „pronalaska“ tamne materije je velika koncentracija materije u ranom, tada malom svemiru što je logično dovodilo do formiranja ogromnih zvezda koje bi eksplozijom formirale crne rupe koje bi se spajale… Sunce spada u grupu srednjih zvezda po masi i zbog toga svoje nuklearno gorivo troši milijardama godina – najveće zvezde potroše svo gorivo u par miliona godina i na kraju obavezno postaje crna rupa. Sve to bi moglo dovesti do skrivanja neshvatljivo velike mase u crnim rupama.

Otkriće ovog fenomena je pokazalo astronomima u kom pravcu da gledaju. Iako tamna masa ne reaguje sa vidljivom (da reaguje do sada bi primetili) zapaženo je da postoji određeni gravitacioni uticaj koji se samo tamnom masom može objasniti. Dakle tamna masa ipak postaje vidljivija, preko gravitacionog dejstva ćemo moći dalje da istražujemo.

Ovde postaje zanimljivo. Javljaju se mnoge hipoteze: od toga da su čestice tamne materije super-lake i da ima ih mnogo do toga da su super-teške i da su koncentrisane oko vidljive materije.

Sad malo o poznatoj materiji. Odavno znamo da se sva materija sastoji iz atoma, da se atomi sastoje iz jezgra sa protonima i neutronima i elektrona u elektronskom omotaču. Ovo su osnovne čestice ili elementarne. Ali i one se sastoje iz manjih, iz kvarkova (proton i neutron) i leptona (elektron). Jasno nam je kolika energija je potrebna za manipulaciju nukleona u jezgru atoma (fisija i fuzija) – teško je i zamisliti energiju potrebnu za razdvajanje kvarkova koji čine elementarnu česticu. To je deo nauke za koju još uvek nemamo prave alate. Po nešto uspevamo da otkrijemo u najvećim akceleratorima (recimo CERN) ali smo još uvek na početku iako za njihovo postojanje znamo još pre WWII.

Eksperimentišući sa akceleratorima naučnici su uspeli da stvore na stotine različitih subatomskih čestica od kojih je velika većina bila vrlo nestabilna i izuzetno brzo su se raspadale. To ih je navelo na misao da su ove čestice građene iz manjih što se pokazalo tačnim. Zna se da se elementarne čestice sastoje od po tri kvarka i zna se da su različite „vrste“ kvarkova različite po masi, naelektrisanju i „boji“ (neću zalaziti dublje jer je teško i za objašnjevanje i za razumevanje). Bitno je da se kombinacijom različitih kvarkova dobijaju različite elementarne čestice različitih osobina.

Da li mi poznajemo sve vrste kvarkova?

Da li možda ti kvarkovi koje ne poznajemo grade čestice sa osobinama koje ne možemo ni da zamislimo?

Da ilustrujem primerom koji je nauci poznat: znate li da SVAKE SEKUNDE kroz naše telo prolazi STOTINE MILIJARDI neutrina. To su čestice neverovatno male mase i još neverovatnije male interaktivnosti sa običnom masom. Najveći broj neutrina koji dolazi do nas je poreklom sa Sunca ali je potpuno svejedno da li smo na dnevnoj ili noćnoj strani – neutrini prolaze kroz Zemlju kao da je nema. I ne samo kroz Zemlju već kroz gotovo sva nebeska tela tako da do nas neutrini stižu sa svih strana (a putuju brzinom bliskoj brzini svetlosti). Da li smo mi svesni takve sile zračenja koja prolazi kroz nas? Ko zna čega još nismo svesni.

Sada da se vratimo na tamnu materiju: da li je možda moguće da je tamna materija sačinjena od nama nepoznatih kvarkova sa takvim osobinama da nema nikakve interakcije sa sa „našom“ (osim gravitacije koju čiju prirodu ionako slabo poznajemo) – uostalom i u istraživanju „naših“ kvarkova tek što smo zagrebali površinu?

Ako bi ovo bilo moguće onda bi teoretski bilo moguće da još jedan svemir bude prisutan u našem – paralelan svemir ali u istom vremenu i istom prostoru bez postojanja dodatnih dimenzija. Jednostavno ga ne bi primećivali.

Ako može jedan zašto ne bi moglo i više?

Da još malo „začinimo“: a zašto ne bi mogla u prostoru i vremenu koje zauzima naša Zemlja da postoji i Zemlja od tamne materije? I Sunce na mestu našeg i duplikati svih ostalih nebeskih tela celog svemira?

A šta ako osim gravitacije i misao može da bude veza između tih svetova tako da su paranormalne pojave posledica povezivanja tih svetova?

A mi još uvek razmatramo da li je Zemlja ravna.