Slava ili krsna slava jedinstven je srpski običaj. Od sveg pravoslavnog sveta i od svega sveta uopšte, kako se u narodu kaže samo Srbin slavu slavi.
Slava je kod Srba, još od primanja hrišćanstva, ostala jedini netaknuti i neprekinuti običaj. Slava je i srpski identitet. Kada su se raspala plemena, kada su vekovi raštrkali porodice, jedino je slava ostajala ta koja opominje i koja usmerava kojem se plemenu pripada.
Nastanak slave
Srbi su, kao i ostali Sloveni bili pagan, ali su među prvima primili hrišćanstvo. Kod Slovena je bio poznat i veoma poštovan i važan kult predaka. Kada su Srbi primili hrišćanstvo, teško su se privikavali, a postoji legenda da bi neka plemena, koja su se opirala, bila u neku ruku zadovoljena, odnosno da bi se postigao kompromis, ponuđen im je svetac u zaštitu, svetac kao veza sa precima. Mnogobošcima se teško bilo privići na jednog boga, na zabranu idola i određenih rituala, a sa Srbima, se u ovom slučaju postiglo više kompromisa, ali sada ćemo pomenuti samo slavu. Dakle, Srbi su počeli slaviti jednog Boga, sve staro su morali zaboraviti, a kako bi oni na to pristali, ponuđen im je svetac zaštitnik, molitvenik za dobrobit njihove porodice ali i onaj koga treba slaviti kada se sećaju predaka. Kako smo već napomenuli, kult predaka je bio veoma važan, otud i ova paralela.
Srbi su postali veliki vernici, čvrsto su se držali svoje slave i poštovali su svog sveca zaštitnika, što rade i do današnjih dana. Čak postoje neki tragovi da se slični običaji, ne u istom obliku, tj. ne identični ali slični, održavaju i u okolnim zemljama s kojima je Srbija ranije bila u kontaktu, naročito u doba srednjevekovne carevine, pa otuda imamo slične običaje u Bugarskoj, Makedoniji, Rumuniji, Albaniji, čak i kod ljudi koji nisu poreklom Srbi. Ili ne znaju ništa o tom kontaktu za koji su dokaz istorijske činjenice.
Krsna slava ili krsno ime se nasleđuje od oca, zato se i vekovima čuva, odnosno, neko slavi istu slavu kao i njegov predak pre više stotina godina. Koju slavu slavi otac, tu slavu slave i sinovi. Ćerke zadržavaju slavu samo ako ostaju u kući odnosno ako se ne udaju, a ako se udaju, uzimaju slavu svoga muža pošto uzimaju i muževljevo prezime.
Slava se nikad ne menja, ona je vekovima ista, mada postoji slučaj pod nazivom preslava ili mala slava ili poslužnica, to je isključivo individualan slučaj. Dešavalo se, kroz istoriju da se desi neka nesreća određenoj porodici na taj dan, požar ili šta slično, pa ta porodica odnosno glava porodice, uzme sveca koji je padao na taj dan kao preslavu, u zahvalnost za zaštitu od nesreće koja se desila. Dakle, slava je samo jedna i nikada se ne menja, traje od prvog pretka pa do svih njegovih pokolenja, ali u nekim slučajevima, individualac može da, ukoliko se nešto desi, uzme sebi još jednog sveca kao zahvalu za zaštitu toga dana ali to se zove preslava, nije krsna slava i obično se ne prenosi s kolena na koleno, ona ostaje samo kao mala slava tog čoveka i te porodice. Njegovi potomci nasleđuju krsnu slavu.
Još jedna interesantna stvar od kulturnog značaja jeste podatak da se, ako izuzmemo region, čak i danas u Turskoj pamti slava pretka. Po podacima društva srpsko-turskog porekla, u Turskoj živi oko 9 miliona potomaka Srba. Kako kaže predsednik udruženja, ti ljudi, sada Turci, neguju srpski jezik, sećaju se srpskog prezimena i slave, a neki čak, iako su mislimani, čuvaju i stare ikone. Ovo dokazuje snagu krsne slave i njenu nesalomivost kroz vekove a i istorijska previranja.
Slavljenje slave
Dan pre krsne slave, sveštenik dolazi u kuću da bi osvetio vodu, brašno i žito koji su neophodni za dan slave. Sveštenik čita molitve, pali se kandilo ispred ikone, na stolu su voda, žito, brašno, sveća i bosiljak. S vodom i brašnom se mesi slavski kolač (pogača) koji se na dan slave s vinom, i koljivom koje je napravljeno od žita nosi u crkvu.
Za vreme Liturgije domaćin s porodicom donosi svoj kolač, koljivo, sveću i vino u crkvu. Nakon Liturgije se pričesti, a zatim sledi osvećenje koljiva, vina i kolača kao i ritualno lomljenje kolača i polivanje vinom koje porodica radi sa sveštenikom.
Kada se dođe kući, slava se proslavlja sa gostima i prijateljima, pozvanima i nepozvanima. Na taj dan su vrata kuće svima otvorena. Svako ko uđe prvo se posluži koljivom, koje simbolizuje sećanje na pretke koji nisu više sa nama, a zatim pristupa bogatoj trpezi. Slava se slavi isključivo u kući.
Ako slava padne u dane posta, tada je trpeza posna i to se zove posna slava. A kada slava pada mimo 4 velika posta (Božićni, Vaskršnji, Petrovski, Gospojinski post) tada se služi neposna trpeza i slava se naziva mrsnom.
Svetac zaštitnik je naš zastupnik pred Bogom. Moli Boga za dobrobit naših prodica, i pokolenja. Tri najbrojnije slave Srba su: Sveti Nikola tj. Nikoljdan (19. decembra), sveti Đorđe tj. Đurđevdan (6. maja) i sv. Jovan Krstitelj tj. Jovanjdan (20. januara).
Krsna slava, ovaj srpski starostavni običaj, nalazi se i na Uneskovoj listi srpskog kulturnog nematerijalnog nasleđa.
