Šta se nekad jelo u Srbiji

Današnja ishrana se ne razlikuje mnogo od one iz prošlosti. Ona je vrlo raznolika jer je Srbija pod različitim kulturnim uticajima. Pet vekova je bila pod Turcima pa se i način pripreme hrane prilagodio tome. Turski uticaj je bio više zastupljen u srednjoj i južnoj Srbiji, dok je Vojvodina više bila pod uticajem Nemaca.

U Srbiji su postojale autohtone vrste žitarica i voća kao što su: pšenica, raž, ovas, ječam, jabuka, kruška, kupina, jagoda (to svedoči postojanje starog naselja Jagodina ). Ishrana na selu i u gradskoj sredini dosta se razlikovala. Ona se razlikovala i u rasporedu obroka i korišćenju namernica. Na selu su se pripremala dva obroka, ručak i večera, koja su se služila u zavisnosti od poljskih radova. Svakodnevna ishrana seoskih porodica se zasnivala na mlečnim proizvodima, jajima i povrću. Sir je bio osnovna namirnica dok se kajmak retko pominje u zapisima. Meso se nije često jelo ali za praznike se služilo pečenje. Svinjsko pečenje je slabo služeno jer se do njega teško dolazilo u vreme Turaka. Uglavnum se jeo hleb od kukuruznog brašna – proja, zbog slabih prinosa pšenice u brdskim krajevima. Kupus, pasulj, crni i beli luk, maslo i surutku su koristili siromašniji slojevi. Na različitost gradske i seoske ishrane uticala je i umešnost domaćice. Na selu su pretežno bile u poljima i oko stoke pa su zato pripremana jela koja su se brzo i lako pravila. Jela su bila jednostavnija dok su u gradu žene imale više vremena da se posvete kuhinji.

U gradskim sredinama posuđe je bilo od kvalitetnijih materijala, supa se jela iz dubokih, a glavno jelo iz plitkih tanjira. Posuđe je bilo od metala i stakla dok su seoske, siromašnije kuće imale posuđe od bakra i kalaja ili gvožđa. Bogatije kuće su imale lepo ukrašeno bakarno i srebrno posuđe.

Gradska sredina je bila otvorenija za razne promene pa se na severu osećao jak uticaj nemačke kuhinje, posebno u drugoj polovini 19. veka. Oni su doneli specijalitete kao što su knedle, noklice, rinflajš, šnicle, švapski sir, puter i mileram. Pod nemačkim uticajem, srpske domaćice su počele da mese razna testa, štrudle i krofne. Karfiol, kelj, kelerabu, šargarepu, grašak, spanać i ostalu zelen Srbi su počeli gajiti dolaskom Nemaca. Do tada, oni nisu znali za ovo povrće.

Dositej Obradović, srpski prosvetitelj, je u 19. veku prvi doneo krompir iz zapadnih zemalja. Doručak u Srbiji nije zastupljen kao prvi obrok sve do uticaja Zapada. Za doručak se služio hleb, džem i bela kafa. Neizostavno je išla čašica rakije šljivovice i slatko od ruža, što se i danas zadržalo.

Za goste se iznosila najbolja hrana, jela se supa, rinflajš, ćušpajz (prilog od povrća), pečenje i kolači koji su se spremali četvrtkom i nedeljom. Bile su zastupljene i riba i kobasice.

Turski uticaj se takođe oslikavao kroz ishranu i mnogi specijaliteti potiču upravo iz topg doba. Tako i danas imamo sarmu, đuveč, musaku, gibanicu. U to vreme šporeti nisu postojali pa se kuvalo na otvorenom ognjištu i postojao je veliki broj furundžija u Beogradu gde su im srpske i turske porodice nosile hranu na pečenje. Bilo je mnogo manje hrane nego danas ali ta hrana je bila jaka. Kuvalo se na maslu i loju, do svinjske masti moglo teško doći jer je bilo zabranjeno donošenje svinja u varoš.

U vreme posta kuvala se riblja čorba, riba na žaru i riblji paprikaš,  a posuđe se iskuvavalo u ceđu kako bi i ono bilo „posno“.

Koliki je značaj imao način ishrane u to vreme pokazuje i potreba za štampanjem kuvara. Godine 1855. pojavio se „Prvi srpski kuvar“. Posle ovog počeli su da se štampaju i drugi kuvari u kojima su se davali saveti domaćicama i detaljno su opisivani načini pripreme hrane.