Sultanija Mara Branković

Mara Branković, srpska princeza i turska sultanija, ćerka despota Đurđa Brankovića koja je dogovorom između oca Đurđa i turskog sultana bila udata za sultana Murata II. Mara Branković je rođena 1401. godine u gradu Vučitrnu na Kosovu i Metohiji, umrla je u Ježevu, 14. septembra 1487. godine, a sahranjena je u obližnjem manastiru Kosinici.

Mara Branković je veoma interesantna ličnost zbog toga što je bila veoma obrazovana i veoma uticajna žena srpskog i turskog srednjeg veka. Bila je sultanija koja je ostala u pravoslavlju, u harem je sa sobom povela svog ispovednika. Bila je veoma velika dobrotvorka srpskih manastira i crkava, a njen uticaj je bio toliko velik da postoje zapisi da je čak njena reč bila presudna za izbor carigradskog patrijarha.

Kada su njena braća Stefan i Grgur bili zarobljeni zbog optužbe da su radili protiv sultana, sultan je naredio da se mladići oslepe. Mara je to čula i izdejstvovala kod sultana pomilovanje međutim glasnik je u tamnicu stigao suviše kasno već kada su mladići oslepljeni.

Ono što je interesantno, a vezano za Maru Branković jeste, da li je ona stvarno boravila na Svetoj Gori, na kojoj je pristup ženama zabranjen. Od žena na Svetoj Gori boravila je jedino carica Jelena, žena cara Dušana kada je izbila kuga u Srbiji pa su se oni sklonili na Svetu Goru. O Mari postoji zapis i mesto na Svetoj Gori gde je ona predala svoje darove. Na tom mestu je, po predanju čula Bogorodičin glas koji joj reče: ”Nemoj dalje da ideš!” i ona je tu ostavila darove i vratila se na svoj brod. Na tom mestu postoji kapela u znak sećanja na ovaj događaj.

Da li je Mara bila žena sultana?

Ono što je veoma interesantno jeste istraživanje mladog vizantologa iz Beča, Mihaila Popovića koji je pisao doktorsku disertaciju na temu Mare Branković. Popović je detaljno proučavao izvore i upoređivao hronike, da bi u svojoj knjizi dokazao da između Mare Branković i sultana Murata nije bilo nikakve fizičke veze kao između muža i žene. Ona je u harem došla pod ugovorom, kao dinastička žena, dobila je svoju pratnju i živela sasvim izdvojeno.

Popović dalje navodi da je Muratu II bilo važno da za žene tj. sultanije ima ćerke poznatih i uticajnih dinastija međutim on sa njima nije imao nikakve odnose, upravo iz razloga da ne bi dobio decu pa time upleo i tu dinastiju, u ovom slučaju Branković, u svoje državničke poslove jer, nepoznatu robinju je lakše ukloniti i odbaciti, nego dinastičku ženu.

Sultanije iz dinastičkih porodica su živele odvojeno, a za rađanje dece služile su robinje. Isti slučaj imamo i sa Oliverom Lazarević, koja je prva srpska princeza a turska sultanija koja takođe nije sa sultanom imala dece, iako se u nekim hronikama piše da ju je sultan voleo. Za razliku od Olivere, o Mari Branković se piše samo kao ”ugovornoj” sultaniji, jer je Đurađ morao dati Maru u sultanov harem u Tursku i tako obezbediti naredni period da Srbija ne padne u turske ruke. Ovo je potrajalo 20 godina.

Mara Branković ponovo u Srbiji

Nakon smrti sultana Murata II, zaklela se da se više neće udavati iako je dva puta bila prošena. Jednom od vizantijskog, a drugi put od ugarskog cara. Kada je sultan Murat II umro, ona se vratila u Srbiju i od njegovog naslednika, sultana Mehmeda II dobila oblast oko Dubočice i Leskovca za svoje izdržavanje. Bila je veoma cenjena kod sultana Mehmeda II što je bilo izuzetno povoljno za diplomatiju njenog oca Đurađa u kojoj je aktivno učestvovala jer je bila izuzetno inteligentna, vešta i dobra žena. Posle smrti oca, Mara je otišla kod svoje sestre Katarine, tada ugarske princeze, i sa njom živela u Ježevu ali je i sa njom putovala po ostalim svojim imanjima i dvorovima, jer su obe bile veoma značajne za diplomatiju između istoka i zapada. Nije nepoznanica da su učestvovale kao posrednice između Turske i Mletaka. Dubrovčani je pominju i kao sultaniju i kao ćerku Đurađa Brankovića.

U srpskom narodu, Mara Branković će ostati zapamćena kao princeza, sultanija, bezdetna majka i dobrotvorka, vladarka i svetica.