Jutros me probudio cvrkut ptice. Buđenje uz cvrkut me uvijek obraduje i raznježi, ali ovo jutros je bilo drukčije. Puno straha. Poziv u pomoć.
Slične cvrkute čuo sam na filmovima o pticama kad im neko napada na gnijezdo, na mladunce. Uznemirilo me to i više nije bilo spavanja. Ustao sam, pogledao kroz prozor, ali pticu nisam vidio, mada sam i dalje čuo cvrkut koji sam razumio kao poziv u pomoć. Već nekoliko dana je ovdje temperatura poprilično ispod nule, što nije baš čest slučaj i na što ptice nisu navikle. Je li to razlog, je li hladnoća toliko prestrašila promrzlu pticu pa tako panično zove u pomoć? Sada nemaju mladunčad, ne plaši se za njih. Nema ni zamki u koju bi mogla upasti. Ali nešto postoji što je plaši, očito je.
Problem je kad nekoga ne razumijete. Eto, da razumijem šta to ptica cvrkuće, lako bih odlučio šta trebam uraditi. Ovako, mogu samo bespomoćno razmišljati. Dok sam ustao i izašao u dvorište, ptice više nije bilo i nije mi jasno je li otišla nekamo ili je stradala. Zvala je u pomoć, ima nas koji smo je čuli i željeli pomoći, ali nismo je razumjeli.
Ali mnogo više je slučajeva u kojima čujemo pozive u pomoć i razumijemo ih, ali se pravimo da ih i ne čujemo i ne razumijemo. Ljudi nam govore da im je neizdrživo, da će počiniti suicid, a mi ih „ne čujemo“ samo zato što bismo se trebali uključiti i pomoći im, potruditi se. A nama je to teško. Zašto baš mi da im pomažemo, pa imaju oni rodbinu, imaju važnije prijatelje nego što smo im to mi? Pa nismo mi socijalna služba!
Moja poznanica Mira Šokić iz Orašja, nepokretna osoba, provodeći život ležeći u krevetu, napisala je stihove koje sam samo jednom čuo ali koji su mi ostali u glavi kao uklesani:
MALA LAĐA
Na moru tuge i beznađa
tone jedna malena lađa.
Al niko ne vidi malenu lađu
što tone u tuzi i beznađu.
I zanimljivo, kad god pomislim na Miru, sjetim se ovih njenih stihova. Vidim nju kao tu malenu lađu. Kada vidim ljude kojima je potrebna pomoć, a za koje niko nema razumijevanja, ja pomislim na ove stihove i Miru.
Ne dozvolimo da oko nas, „u moru tuge i beznađa“, potone bilo koja „malena lađa“. Makar ona bila i u vidu ptičice koja traži pomoć!
Prvo sto mi naumpade citajuci tekst,jesu nevino strafala djeca i gladni,ali ciji vapaj niko ne cuje ili rijetko ko…
SSZ u Hrvata more pomoči samo vrag, ode sve u 3 PM i bojim se mora još puno puno vode proteči ispod Savskog mosta do boljitka, “naša” vlada i toretićari (Krkani) ekonomskog razvoja još nije ni blizu ideje kako riješiti nastalu situaciju. Jedna od mogučih varijanti pozvati bravara dolje, naravno ako ne preskup savijetnik ko ovi iz Agrokora, ha, haaaa.
Ovako lijepa tema a tako malo komentara.
Ja pticama dajem oraha jesti kada je velika zima, jer imam tri oraha koji dobro rode. Zato kod mene ptice ne cvrkuću tužno.
Poštovani autore, divim se vašem senzibilitetu za prirodu. Kako živim u kući i meni se često učini da ptice tužno cvrkuću. Htio bih im pomoć, ali ne znam kako.
Vaša biocentričnost se cijeni. 🙂
A zar vam nmije palo na pamet da je pticica gladna. Ja to radim ovako, u mrezastu vrecicu od krompira ili luka stavim sirovog loja ili slanine i to objesim na granu, ili isturim na balkonu, I za pola dana tu je citavo jato. Posebno obozavaju sjemenke suncokreta, da vidite kako ih samo spretno ljuste i jedu..Kad ih pocnete hraniti nemojte prestajati(nije veliki izdatak) do proljeca, jer naviknu se na to mijesto, i ako tu nema hrane osjecaju se izgubljeno.