Učitelj

U učionicu je skoro uvijek ulazio s nekim posebnim dostojanstvom, uzdignute glave i sa pomalo namještenim smiješkom što se čas više naginjao  na lijevu, a čas na desnu stranu. Uvijek bi malo zastao na vratima i pogledom prošao učionicom. Dnevnik je uvijek pažljivo spuštao na sto, kao da je pazio da mu iz njega ne pobjegne kakvo ime. Bio je to naš učitelj Boro. Učio nas je da ustanemo i tako ga pozdravimo.

Tog dana svi su ustali, samo je  Milan i dalje sjedio u klupi. Zavladala je tišina. Učitelj je bio iznenađen, ljut,  i odmah je otvorio dnevnik i počeo  prozivati učenike. Petnaestogodišnji Milan je bio povučen i dobar učenik. A kadgod nije razumio novu lekciju, digao bi ruku i zamolio da mu se ponovo objasni.

Učitelj bi se tada opet naljutio i rekao: „Znaš, Milane, da si bolje pazio dok sam predavao gradivo, ne bi ti to pitanje bilo potrebno.“

Zatim ga je opomenuo da pitanjima ne ometa nastavu.  Učitelj Boro je bio četrdesetogodišnjak, srednjeg rasta,  strog i uobražen. Zahtijevao je da djeca sjede mirno i da ruke drže iza leđa. Čas se odvijao bez zapitkivanja i diskusije, niko nije smio da ometa nastavu, inače bi bio kažnjen šibanjem po dlanovima ili dugim klečanjem  u uglu učionice, okrenut prema zidu.

Na času  jezika, učitelj je rekao: “Danas, za pismeni rad imamo temu o svemiru.“

Đaci su se uzajamno pogledali i bez došaptavanja počeli razmišljati šta da pišu.

Maja je u svoj rad utkala i jedan dio svoje pjesme.

U svemiru plavom,
punom ljudskih želja,
raketa je u svemir
i ljude ponijela…

Na kraju časa, učitelj je pokupio pismene radove.

Nakon nekoliko dana,  na čas jezika učitelj je donio ocijenjene radove, prozivajući učenika po imenu i naglašavajući kakvu je ocjenu ko dobio. Učitelj Boro je bio oduševljen stihom, i Maju je nagradio čistom peticom. I drugi učenici su dobili takođe dobre ocjene.  Maja se osjećala veoma srećnom, rad je bio vrlo težak, ali izgleda da ga je ukrasila stihom.

Milan je ponovo digao ruku.

„Opet ti, Milane!“, ljutito je rekao učutelj. Milan je počeo od straha da muca, ali je ipak pitao: „Molim Vas, druže učitelje, kako je Maja dobila peticu iz pismenog rada, nikad nije imala  više od trojke?“

Učitelj je ustao bez riječi, prišao Milanu, uhvatio ga za uho i „nagradio“ jednim, ipak ne tako jakim, šamarom.. „Magarče jedan, hajde ti napiši tako dobar rad sa stihovima!“

Maja  se tresla od straha, pitala se, zašto je Milan zbog tog  pitanja morao dobiti šamar? Zar  učitelj nije mogao Milanu to objasniti na jedan normalan način? Maja je ostala bez riječi i čudila se postupku učitelja. Pogledala je Milana koji je od bijesa bio sav pocrvenio, otisci šarozalia su mu se ocrtavali na licu.

Zatim ga je učitelj opomenuo:„Progovori još samo jednu riječ, otići ćeš u ćošak, klečati!“

Jednoga dana, na času, učitelj je  prozvao Milana i  zadao mu vrlo tešku lekciju: „Hajde, Milane, pokaži šta znaš! Sad imaš priliku!“

Milan je ustao i sa čuđenjem pogledao učitelja.

„Hajde, šta čekaš!“

Milan je počeo od straha nešto da muca, a učitelj je rekao: „Sjedi, evo ti jedinica, dugajlijo jedan, pa nauči da ne blejiš u mene kao tele! Kakav si ti đak, samo što si uspio da porasteš, kao gljiva poslije kiše.“

U razredu se sve više osjećao strah, koji se probijao kroz tišinu.

U trenu je Milan stavio ruku u desni džep, izvukao veliki špicasti nož i zabio ga svom snagom u drvenu klupu. Učenicima je zastao dah. Dok je zabodeni nož na klupi vibrirao, Milan je prilazio učitelju pun gnjeva, stisnuo zube i rekao: „Progovori još samo jednu riječ, pa će biti svašta!“

Učitelj Boro je brzo prišao klupi, izvadio nož i zaključao ga u ladicu svoga stola. Uhvatio je Milana za uho i doveo do vrata, opalio mu šamar i ljutito rekao: „Marš van, dođi sutra na razgovor s roditeljima!“

Poslije nastave, Milan je pokupio školske stvari i zalupio vrata, govoreći poluglasno: „Vratiću ja sve ovo tebi, Boro…“

Mjesto u Milanovoj klupi  je ostalo prazno…