“Žene za život” (”Женщины за жизнь”) – pokret koji je osnovala Natalija Moskvitina, ruska novinarka iz Moskve, a sam pokret se bavi borbom protiv abortusa.
Natalija je mlada majka četvoro dece. Pokret je osnovan i registrovan ove godine, a sama ideja nastala je još pri prvoj Natalijinoj trudnoći kada se susrela sa neprijatnim iskustvima koje je imala sa lekarima koji su je, kako kaže, nagovarali da prekine trudnoću jer je suviše mlada, a sa detetom nešto nije u redu. O samom pokretu, Natalijinim ličnim stavovima, o ovom pitanju, njenoj ideji i širenju ideje razgovarali smo upravo s gospođom Natalijom Moskvitinom.
Poštovana Natalija, Vi ste autor projekta ”Žene za život”. Možete li nam ukratko reći kakva je to organizacija i ko su zapravo ”žene za život”?
Natalija: Naš pokret sačivanjavaju mnogobrojne žene širom Rusije (i ne samo Rusije), koje su spremne da se bore za život nerođene dece. Nezavisno od verske pripadnosti, od političkih opredeljenja, žene se objedinjuju pod parolom borbe protiv abortusa. Pri tome, nas ne obeležava ono ”protiv”, već je naše obeležje i opredeljenje ”za” život, za materinstvo, za budućnost. Naš pokret je veoma pozitivan. Pokazujemo društvu da je žena, po svojem prvom zadatku, dužna biti majkom, realizovati svoje žensko predodređenje, a potom karijeru i ostale društvene uloge. Sve je to moguće kombinovati, ali ne nauštrb materinstva. Materinstvo je sveto, ono je odskočna daska za dinamiku ličnosti žene. Rađajući, žena se ne marginalizuje, ne gubi konkurentnost, ako tako mogu da se izrazim, već naprotiv, njena ličnost raste i razvija se. Ona iznova i na posve nov način počinje da voli, uči se žrtvovanju, trpljenju, otkriva u sebi beskrajne sposobnosti. Majka je – kuvar, lekar, advokat, psiholog… To je beskonačno razvijanje ličnosti 24 sata na dan. Kako je moguće odreći se materinstva?
Kada i kako se javila Vaša ideja za ovakav pokret?
Natalija: Ideja se javila još davno, pre 6 godina. Kada sam bila trudna sa trećim detetom, a lekari su me veoma agresivno nagovarali na abortus. Rečeno mi je da mi se plod u materici nekako deformisao i da nema drugih opcija. Niko me nije slušao, vodili su me kao ovcu na klanje, bolje rečeno, vodili su moje dete na klanje. Ali, ja se nisam dala, nisam se predavala, borila sam se, izdržala, i rodila zdravu devojčicu. Pre toga sam i sa prvim i drugim detetom takođe prošla kroz razna nagovaranja da uradim abortus. Jedino je četvrta trudnoća bila bez ovog teatra apsurda, u kojem ljudski život ne košta ama baš ništa. Braneći se od napada lekara, shvatila sam, da u sistemu abortusne ”drobilice” pod velom ženskih dobronamernoih saveta, može izdržati samo osoba koja svesno zna da je abortus – ubistvo. Ako žena, duboko u sebi, ne poima dragocenost života – nagovoriće je za 5 minuta. Plašeći je raznim patološkim karakteristikama ploda, pojašnjavajući da joj ”još nije vreme” za rađanje dete… I tada sam se prvi put zamislila, i shvatila da je neophodno postojanje neke društvene snage, ženskog pokreta koji će otvoreno javnosti saopštiti da abortus – nije izlaz, da je to zlo, koncentracija zla! I da se protiv toga treba boriti.
Molim Vas, recite nam nešto o sebi, o svom ličnom životu.
Natalija: Ja sam novinarka, imam 31 godinu i majka sam četvoro dece. To je najsadržajniji i najjasniji odgovor na Vaše pitanje. Želela bih da rodim jojš troje, a da li će se to desiti – Bog zna. Uvek su mi se dopadale porodice sa mnogo dece, kako je u tim porodicama sve obavijeno toplotom, harmonijom i srećom. U tim porodicama, naravno, nisu uvek idealni uslovi, ali zato one obiluju društvenim dragocenostima kao što su smeh i drušvenost unutar porodice, što je hrana za razvoj ličnosti.
Vi gostujete u mnogim regionima Ruske federacije, kako tamo prihvataju Vašu ideju? Da li imate predstavništva ”Žene za život” van Moskve?
Natalija: Pokret ”Žene za život” ima svoja predstavništva u Sankt Peterburgu, Kazanju (republika Tatarstan), Uljanovsku, Volgogradu, Lugansku (Luganska Narodna Republika). Sada pokrećemo zakonodavnu inicijativu od republike Tatarstan, a radi se o nacrtu zakona o zabrani abortusa u Rusiji. Vode se pregovori sa predsednikom države.
Da li imate planove da pokret ”Žene za život” proširite u Srbiji, kao i na Balkanu, uopšte?
Natalija: Ja mnogo volim Srbiju, faktički gledano, to je moja druga otadžbina, imam mnoge veoma bliske prijatelje od tamo. Bila sam u Srbiji oko 15 puta, išla sam i na Kosovo, nosila sam ikone kao poklone u razrušene manastire. Naročito su mi se urezale u pamćenje reči patrijarha srpskog gospodina Pavla: ”Sve dok albanska žena rađa osmoro dece, a srpska osam puta abortira, kosovska zemlja Albancima sasvim pravedno pripada.” (govorim otprilike, ne sećam se doslovno svake reči ali smisao je ovaj), i ja hoću da se obrati pažnja na ovu istinu koja objašnjava sve geopolitičke, demografske i društvene probleme naših dveju država.
Znam da u Srbiji, i na Balkanu uopšte, ima mnogo bezdetnih parova, a to je već Božija kazna. Gospod ne daje decu onima koji se iz pokolenja u pokolenje dece rešavaju (abortusima). A ja sam svake godine vozila u Srbiju desetine ikona Božije Majke Teodorovske koje sam poklanjala svojim bezdetnim prijateljima koji su već bili u očajanju zbog neuspelih pokušaja trudnoće. I desila su se dva čuda. Dve žene su rodile po devojčicu. Želela bih da otvorim predstavništvo i u Srbiji, da. To bi imalo duhovni smisao, a i demografski značaj, svakako.
Natalija, za kraj, šta biste posavetovali našim čitaocima, mladim devojkama i ženama koje još uvek nisu postale majke? A šta biste posavetovali onima koje su uradile abortus i sada se (ne)kaju?
Natalija: Biti žena – znači biti praroditeljka života, biti alfa i omega života, biti ta, čije postojanje iznutra nije uzaludno i pusto, već je ispunjeno smislom. Donoseći na svet novi život, žena proširuje svoje vidike, svoje mogućnosti i puteve realizacije svojih ciljeva. S druge strane, abortirajući – žena postaje majka ubijenog deteta, a to se ne može promeniti, niti vratiti, to ženu menja, u tom trenutku, pa zanavek. Duh ubistva ulazi u ubicu i tada taj isti duh zaražava pesudo majku. Abortus – to je antiživot, sejač smrti, haosa i raspada. Razvodi, onkološka oboljenja, depresija – to je samo početak povratnog efekta nakon prekidanja trudnoće. A s druge strane kantara, imamo decu: bogatstvo i sreću koje miriše hlebom i nebom. Da li je uopšte potrebno još nešto govoriti o toj drugoj pozitivnijoj strani? O tom unutrašnjem osećaju u trudnoći, a zatim i o neopisivom osećaju kada svoje dete držite na rukama…